Poglavlje 1: Buđenje

„Hajde,Loreine.Diži se,danas je novi ,drugačiji dan“ kažem sama sebi,ohrabrujući se,mada sam znala kako lažem sama sebi. Polagano sam se dignula iz kreveta te krenula prema prozoru.
„Opet pada kiša“ rekla sam,zvučajući razočarano,ali zapravo nisam bila.Nije uopče čudno za jesen da pada kiša.Već sam se ionako navikla na to.Bacila sam pogled prema koferima kod moga ormara.Oh,pa da, ja idem u posjetu svojoj sestri.Svojoj Dorothi.To me ipak malo razveseli.Voljela sam jako svoju Dorothu.Bila je tako nježna,i imala je predivno umirujuće tirkizne oči,predivnu baršunastu plavu dugu kosu,i nježne ruke.Imala je veliko srce,i bila je stalno uz mene.Stalno,sve dok nije otišla na faks u potpuno novu državu prije godinu dana.I ja sada idem u posjet k njoj.Na licu mi se pojavio veliki smješak.Navukla sam na sebe neku prestaru majcu tirkiz boje s dugačkim rukavima i nekim čudnim grbom na lijevome rubu majce.Tu mi je majcu još prije 4 godine poklonila moja baka,govoreći da je ta majca posebna i da je mogu nositi samo posebne djevojčice poput mene.Opet sam se nasmiješila.Baka je oduvijek bila tako vješta s riječima,i tako nekako...tajnovita.Znala mi je pričati priče o magiji,borbama za pravdu,čarobnjacima.Kao malena,htijela sam se i ja boriti.No,odrasla sam.To ne postoji.Čarobnjaci,vile,trolovi,vilenjaci,vukodlaci su samo plod nečije velike mašte.U jednom trenutnku,pogledala sam prema ogledalu.Izgledala sam...smiješno.Imala sam na sebi samo tirkiz majcu i gaćice s velikim crvenim natpisom Don't touch.Počela sam se smijati na glas,kao neki luđak koji se smije sam sebi.
„Loreine,jesi li budna?“upitala je moja majka iz kuhinje,pomalo uzrujanim glasom.“Loreine!“ ovaj put se izderala.Brzo sam uzela crni dugački šos sa stolice te ga na brzo obukla.
„Evo me,mama!“viknula sam,pokušavajući zatvoriti patentni zatvarač.Glupi,potrgani petentni zatvarač.Polagano sam se došetala u kuhinju,i dalje pokušavajući zatvoriti zatvarač.U kuhinji se osjetio se miris kuhane kave i palačinki.Moja je majka bila za štednjakom i prekla jaja.
„Loreine,zašto ti tako treba dugo da se probudiš? Sva normalna djeca probude se za tili čas.Ali ne,tebi treba 10 minuta da samo oči otvoriš.Ah,Loreine“ izgoovorila je to nježno,u jednom dahu i pogledala prema meni.I dalje sam se zabavljala sa zatvaranjem mog zatvarača.Jasno sam čula kako se majka naglas nasmijala.
„Daj,Lori,ja ću“I zatvorila je jednim potezom.Nikako mi to nije jasno,kako njoj sve ide od ruke.Namrštila sam se,sa malenim smješkom.
„Hvala“ promrmljala sam i sjela za stol.

„Opet si obukla tu majcu?Imaš toliko lijepe robe,a ti oblačiš baš onu koju si prerasla.“ pred mene je stavila šalicu i tanjur.
„Ali ja volim tu majcu.Posebna je i od bake je.I veoma je udobna i meka i topla.“ Odgurnula sam šalicu.
„Ti i ta tvoja opsesija za starim stvarima.Ah.“ Uzdahnula je.“I jesi li uzbuđena prije leta?“ Pitala je nervozno.Kao da ona leti,a ne ja.
„Pa,i ne baš toliko.Više me je strah da nešto nisam spakirala.Ipak idem na 2 i pol mjeseca tamo,Ako nešto zaboravim-..“ prekinula me je.
„Nećeš,i ti to znaš.Jučer si pet puta provjeravala.A i kupiti češ ako nešto važno zaboraviš.“ Napravila je stanku.“Uh,tako sam zabrinuta.“pomilovala me je po obrazu.
„Zbilja mama,nemaš zašto biti.Sve će biti u redu.Jedva čekam vidjeti Dorothu.“ I zbilja je jesam jedva čekala vidjeti.Nisam je vidjela više od godine dana.Preko MSN-a mi je spomenula da se promjenila.Na bolje,nadam se.
„Šteta što ja ne mogu ići.Tako ćeš mi silno nedostajati“ poljubila me u tjeme.
„I ti ćeš meni,mama.I ne brini,držati ću se svih pravila,i da jesti ću,i da pozdraviti ću Dorothu.“ Na maminom se izrazu lica vidjelo da je zadovoljna.“Hm..mama?“ napravila sam grimasu.“Ne znam da li sam to samo ja,ili se to osjeti dim?“ pogled sam uputila prema štednjaku,a mama je ustala kao da ju je nešto upiknulo te potrčala prema štednjaku.Počela sam se smijati.“Ja neću jesti TA jaja.“izbeljila sam joj se.
„No dobro,bar imaš palačinaka i bijele kave.“ Bacila je jaja i počela mi ulijevati bijelu kavu.
„Palačinke ne bih.Nisam gladna.A i strah me je pred put bilo što jesti“ uzela sam šalicu i gucnula malo kave.Mmmm prijala je.
„Ah,Loreine.Premršava si,zlato.Pojedi bar malo.“
„Nisam premršava.Imam 50 kila.Taman.I stvarno nisam gladna.Ako budem,kupiti ću si nešto“ popila sam svu kavu.Zar već?
„Obećaješ?“

„Obećajem“ rekla sam,ustala i krenula prema sobi.Ušla sam i laganim koracima otišla do prozora.I dalje je kišilo.Pomislila sam na moju baku Calirise.Tako mi nedostaje.Tako silno mi nedostaj-...Pogledala sam brzo prema prozoru.Grmilo je.“Super,oluja pred put,koje li sam sreće“pomislila sam u sebi.Gledala sam u kišu.U kapi koje polako počinju ići sve brže i brže.Kapi koje kao da su plesale i svjetlucale istovremeno.Izvodile su...valcer.Oh bože.Kapi izvode valcer.Kapiljice kiše plešu pred mojim nosom!Išle su gore dolje,lijevo desno.nisu više bile baš kapi.Kao malene sičušne vile.One poput u Petru Panu,samo manje.Protresla sam glavom.Prolupala sam.
„Ma koji vrag?“ maknula sam pogled s prozora.Prolupala sam,evo logičnog objašnjenja.Ili nervoza pred put.Opet pogledm van.Pored moje zgrade odjednom se stvorio jedan nimalo ružan dječak.Zapravo,nije baš bio dječak.Više dečko moje dobi,oko 13.Bio je tamnoput,s crnom kratkom kosom.Vidjelo mu se kroz mokru majcu da ima izvanredno tijelo.Pokušala sam ga malo bolje promotriti,da vidim što to ima na ramenu.“Je li to...ma nije moguće..?“Na mojem prozoru odjednom se stvorilo lice blijede žene,pored koje su bile te male kapi,ili više vile.Pokucale su po prozoru.“Loreine,dođi...dođi s nama.“Gotovo da su zapjevale.Završtila sam i odjurila u kuhinju.
„Loreine?Što je bilo?Zašto vrištiš?“dotrčala je majka do mene i primila me za ruku.
„Ja,ja...vidjela sam nekoga na mojemu prozoru.Ženu.Blijedu.“ ruke su mi drhtale.
„Zlato,samo si nervozna pred put.Ipak od Londona do Petersburga ima jako mnogo“nasmiješila se.“Još samo pola sata i krećemo,Lora.Jesi li sve spremila?“ Moja je majka imala fantastičnu sposobnost reći sve u jednom dahu.
„Da,jesam.Spremna sam.“ Rekla sam i dalje potresena.Duboko u sebi,nisam bila spremna.

................................................
Zaključala sam ulazna vrata 2 puta,za svaki slučaj,mada se mama odmah vraća.U trbuhu mi se stvorio iznimno neugodan osjećaj.Stresla sam se.To je bio onaj osjećaj napetosti,straha i uzbuđenosti u jednome.Stavila sam prst u zube i počela grickati nokat od nervoze.
„Ne grizi nokte,Loreine“ zavapila je majka.Urgh,proklestvo.Maknula sam prst iz ustiju i krenula stubama dolje.Izvadila sam kišobran iz torbe.

Uzeti ćemo taksi?“ Upitala sam majku,ne pokušavajući zvučati rastreseno.Mislim da mi nije pošlo za rukom.
„Ne,posudila sam auto od susjeda Finnstonea.Ponudio sam se sam.“ Nasmiješila se lagano.
„Oh,super onda.“ Spustili smo se stubama dolje i izašli na kišnu ulicu.Dok sam grabila brzim koracima do automobila,pogledom sam tražla onog dečka od maloprije.Nije ga bilo.Uzdahnula sam,istresla kišobran od kiše i ušla u auto.U automobilu je bilo još hladnije nego vani te je bio izmješan miris cigarete i osvježivaća u obliku borića s mirisom limuna.Bljak.Nije mi trebalo to pred put.Uhvatila sam se za trbuh i progutala slinu.Mama je pokušavala očajnički pokušavala upaliti auto.“Hajde,hajde,upali.“ Molila sam u sebi.Nisam željela zakasniti na svoj prvi let u životu.
„Uspjelo je,upalilo je.Napokon.Lorie,koliko je sati?“ Rekla je zadovoljno no u strci.
„U-uspjelo?“ Upitala sam nesigurno.Ovo je zasigurno neobičan početak. Prvo ples kiše,zgodnan dečko,blijedo lice,i sad ovo.Čudno.Opet sam protresla glavom.“Sada je pola 8 ujutro.Tek pola osam sati ujutro.“ Rekla sam zjevajući.Ona se je nasmiješila.“Ti onda očito nisi ranoranilac“ Pjevušila je pjesmu i upalila radio.Samo sam se nasmiješila i pogledala prema vani.Mnogo ljudi je pod kišobranima žurilo van,na posao.Promet je bio krcat,a izvana se čula buka automobila.Baš sam nekako volila London ujutro.Iz vana se osjestio miris mokrog betona,miris jesenske kiše.“Sviđa mi se ovakav London.“ Izjavila sam ponosno,protežući se.Nisam voljela pretjerano duge vožnje,a vožnja do Londonskog aerodroma nije nimalo malena.Mi smo živjeli u predgrađu,a oaerodrom je bio na drugom kraju grada.“Ja mrzim.To je vjerojatno zato jer svako jutro idem kroz ovakav grad na posao.“ Moja majka je radila u banci.Namrštila se je i počela trubiti.“Još uvijek si umorna?“ pogledala me je u retrovizor.“Hm.Malo jesam,no,biti ću dobro.Kada je let?“ i dalje sam gledala ljude kroz prozor.
“U pol deset“ Pojačala je muziku i ostatak vožnje smo provele šuteći.
 

Modernoo ...Samo mi je uvod izgledao nekako perverzno :SS ...

Hvala xD
Ja sam perverzna osoba,xD

Konachno sam se nakanila da prochitam xD
Odlichno je,basx mi se svidja ^^

tnx