U jednoj rupi u zemlji živeo je hobit. Ne u gadnoj, prljavoj, vlažnoj rupi, ispunjenoj ostacima crva i zadahom vlage, niti, pak, u suvoj, ogoleloj, peščanoj rupi, u kojoj nema na šta da se sedne, i u kojoj nema ništa za jelo: ovo je bila hobitska rupa, a to znači - udobnost.
Na njoj behu okrugla vrata nalik brodskom prozoru, obojena zeleno, sa sjajnom žutom mesinganom ručkom tačno u sredini. Vrata su se otvarala prema ovalnom holu sličnom tunelu: veoma udoban tunel bez dima, zidova obloženih drvetom, sa podom od pločica koje je zastirao tepih, sa politiranim stolicama i sa mnogo, mnogo vešalica za kape i kapute - hobit je voleo da mu se dođe u posetu. Tunel se protezao i protezao uvlačeći se u skoro, ali ne baš sasvim, pravoj liniji pod brdo - Brdo, kako su ga zvali svi kilometrima unaokolo - a mnoga okrugla vratašca vodila su iz tunela, prvo na jednu stranu, a potom na drugu. Za hobita nije bilo trčanja uza stepenice: spavaće sobe, kupatila, podrumi, ostave (mnoštvo ostava), ormari (on je imao
čitavu sobu posvećenu odelima), kuhinje, trpezarije, sve to bese na istom spratu, u stvari, u istom hodniku. Sve najbolje sobe bile su nalevo od ulaza jer su jedino one imale prozore, duboko uvučene okrugle prozore sa kojih se video vrt, a iza njega livade, prema reci.

Ovaj je hobit bio jedan veoma dobrostojeći hobit, a prezime mu je bilo Bagins. Baginsi su živeli u okolini Brda duže no što nas pamćenje služi, i ljudi su ih smatrali uglednim, ne samo zato što su većina njih bili bogati već i zato što se nikada nisu upuštali u pustolovine, nitičinili bilo šta neočekivano: mogli ste unapred znati štaće Bagins odgovoriti na bilo koje pitanje ne zamarajući se da mu ga postavite. Ovo je priča o tome kako je Bagins doživeo pustolovinu, i našao se u situaciji dačini i govori stvari potpuno
neočekivane. Možda je izgubio poštovanje suseda. ali je dobio -
uostalom, videćete da li je išta dobio na kraju.

Majka ovog našeg hobita - ali šta je to hobit? Pretpostavljam da je hobite potrebno opisati u naše vreme, pošto su postali retki i stidljivo izbegavaju Velike Ljude, kako nas zovu. Oni su (ili su bili) mali ljudi, otprilike pola naše visine, a manji od bradatih patuljaka. Hobiti nemaju brade. U vezi s njima skoro da i nemačarolije, sem one obične, svakodnevne, koja im pomaže da nestanu tiho i brzo kad veliko glupočeljade kao vi ili ja nespretno bane odnekud, stvarajući slonovsku buku, koju oničuju sa kilometra udaljenosti. Skloni su gojenju, posebno u predelu stomaka, oblače se u jarke boje (posebno zelenu i žutu); ne nose cipele, jer na njihovim stopalima rastu prirodni kožni donovi i gusta topla smeđa dlaka nalik onoj na njihovim glavama (koja je kovrdžava); imaju duge mudre smeđe prste, dobroćudna lica, i smeju se dubokim prijatnim smehom (posebno posle ručka, koji uzimaju dva puta dnevno kad god im se pruži prilika). Ovo vam je dovoljno za početak. Kao što rekoh, majka ovog riašeg hobita - zvanog Bilbo Bagins - bila je poznata Beladona Tuk, jedna od tri izvanredne kćeri Starog Tuka, načelnika hobita koji su živeli sa druge strane Vode, male reke koja proticaše podno Brda.
Često se govorilo (u drugim porodicama) da je mora biti davno negde
jedan od Tukovih predaka uzeo vilu za ženu. To je, naravno, apsurdno, ali ječinjenica da bese nečeg ne sasvim hobitskog u njih, i s vremena na vremečlanovi Tukove porodice odlazili bi da se upuste u pustolovine. Diskretno bi nestali, a porodica bi to zataškala; no ostaječinjenica da Tukovi nisu uživali ugled kao Baginsovi, mada su van svake sumnje bili bogatiji.
Ne želim reći da se Beladona Tuk upuštala u bilo kakve pustolovine nakon svoje udaje za Banga Baginsa. Bango, Bilbov otac, sagradio je najluksuzniju hobitsku rupu za nju (delimično njenim novcem) koja se mogla naći, bilo ispod Brda bilo za Brdom ili sa druge strane Vode, i tu su ostali do kraja svog života. Moguće je da je Bilbo, njen jedini sin, mada je izgledao i ponašao se tačno kao ponovljeno izdanje svog valjanog i dobroćudnog oca, preuzeo nešto malkice u karakteru sa Tukove strane, nešto što je samočekalo povoljnu priliku da izbije na svetlost dana. Prilika se nije pružila dok Bilbo Bagins nije odrastao, dospevši u pedesete svoje godine manje-- više, i živeći u divnoj hobitskoj rupi koju je sagradio njegov otac, koga sam vas radi upravo opisao, i dok se nije na izgled sasvim predao mirovanju i nepokretnosti.Čudnom igrom slučaja jednog davnog jutra u tišini koja je vladala nad svetom, u vreme kad je bilo manje buke i više zelenila, a hobiti bili brojniji i živeli sred blagostanja, a Bilbo Bagins stajao na vratima posle doručka pušeći ogromnu dugačku drvenu lulu koja je dosezala skoro do njegovih dlakavih nožnih prstiju (pažljivo začešljanih) - naišao je Gandalf. Gandalf! Ako stečuli samočetvrtinu od onoga što sam jačuo o njemu, a ja samčuo samo delić onoga što se možečuti, vi ste se već pripremili za naročitu vrstu priče. Priče i pustolovine nicale su posvuda kuda bi on prošao, na najčudniji način. Već godinama on nije nailazio ovim puteni podno Brda, zapravo sve od vremena kad je njegov prijatelj Stari Tuk umro, i hobiti su skoro zaboravili i kako izgleda. Svi su oni bili mali hobiti-dečaci i male hobitke-devojčice kad je on bio ovde poslednji put, pre nego što je otišao preko Brda i na drugu stranu Vode da se bavi svojim neobičnim poslom.

I tako, ne sumnjajući ništa, Bilbo je tog jutra video pred sobom tek jednog starijegčoveka sa štapom. Na njemu bese visok, špicast plavi šešir, dug siv ogrtač, srebrn šal preko kojeg mu se duga bela brada spuštala niže pojasa, i ogromne crnečizme.
»Dobro jutro« reče Bilbo, izražavajući svoje misli. Sunce je sjalo, a trava bese veoma zelena. Ali Gandalf upre u njega pogled ispod svojih dugačkihčupavih obrva koje su na njemu stršile dalje nego obod senovitog mu šešira.
»Šta hoćeš time reći« upita on. »Da li ti to meni želiš dobro jutro, ili saopštavaš da je jutro dobro, želeo ja to ili ne; ili da se dobro osećaš ovog jutra; ili da je ovo jutro u kojem treba biti dobar?«
»Sve to ujedno«, odgovori Bilbo. »A uz to dodajem: jutro kao stvoreno da se pred kućom popuši lula duvana. Ako imaš pri sebi lulu, sedi i evo ti duvana!Čemu žurba, ceo je dan pred nama!« Tu © Poni koji se propinje
Bilbo sede na prag, prekrsti noge, i ispusti prekrasan sivi kolut dima koji otplovi u vazduh neprekinuvši se i zauvek nestade preko Brda.

»Veoma zgodno!« reče Gandalf. »Ali ja jutros nemam vremena da ispuštam kolutove dima. Upravo sam pošao u potragu za nekim spremnim da učestvuje u pustolovini koju pripremam, a to je veoma naporan posao.«

»Verujem da jeste - u ovim krajevima! Mi smo veoma skroman i miran svet i ne cenimo pustolovine. Opasne uznemiravajuće neugodne stvari! Zbog njih se uvek kasni na ručak! Ne razumem šta to bilo ko u njima nalazi«, odgovori naš g. Bagins, zadenu jedan palac u naramenice i ispusti drugi, još veći kolut dima. Zatim izvadi svoju jutarnju poštu i poče dačita, pretvarajući se da više ne primećuje starca. U sebi je odlučio da ovaj nije baš njegov tip, i želeo je da već jednom ode. Ali se starac nije micao. Stajao je naslonjen na štap i gledao u hobita ne govoreći ništa, tako da je Bilbu već postalo neugodno i malkice se ljutnuo.

»Prijatno vam jutro!« reče on konačno. »Mi ovde ne želimo nikakvih pustolovina, najlepše vam hvala! Možete pokušati iza Brda ili sa druge strane Vode.« Verovao je da je time razgovor okončan. »Svašta se izgleda krije iza tvog Dobro jutro!«, reče Gandalf. »Sada već želiš da me skineš s vrata i veruješ da jutro neće valjati dok ja ne odem.«
»Ali ni govora, ni govora o tome, dragi moj gospodine! Samo,
čini mi se da nemam čast da vas poznajem?«
»Ali, naprotiv, naprotiv, dragi moj gospodine! - a i ja poznajem
vas, gospodine Bilbo Baginse. Vama je poznato moje ime, ali ne i
činjenica da mu ja pripadam. Ja sam Gandalf, i Gandalf označava
mene! Nikad ne bih pomislio daću doživeti da mi sin Beladone Tuk
poželi dobro jutro kao da sam kakav preprodavač dugmadi!«
»Gandalf, Gandalf! Milostivi bože! Niste vi valjda onaj lutajući čarobnjak koji je poklonio starom Tuku p^r magične dijamantske dugmadi za košulju koja su se sama zatvarala i nikad se nisu otkopčavala dok im to ne bi bilo naređeno? Ne momak koji je na zabavama pripovedao najneverovatnije priče o zmajevima, i baucima, © Poni koji se propinje
i džinovima, i spašavanju princeze i neočekivanoj sreći udovičinih sinova? Nečovek koji je pravio tako nezaboravne vatromete! Sećam ih se! Stari Tuk je uvek dopuštao da se na Ivanjsko veče pravi vatromet. Prekrasno! Rakete su uzletale kao veliki ljiljani, i zevalice i zanoveti načinjeni od plamena i ostajale tako viseći u letnjem predvečerju!« Primećujete već da g. Bagins nije bio onako prozaičan kao što je voleo da o sebi misli, kao i to da bese ljubitelj oveća. »Bože!« nastavi on. »Ne onaj Gandalf koji je odgovoran što je toliki broj mirnih mladića i devojaka otišao u Daljinu da se prepusti ludim pustolovinama? A tome treba dodati sve ostalo, od veranja po drveću do posećivanja vilovnjaka - ili plovidbu brodovima, plovidbu prema drugim obalama! Odista, život je bio veoma zanim . . . mislim, tebi je stvarno negda davno polazilo za rukom da ispreturaš sve u ovim krajevima. Ja se uistinu izvinjavam, ali nisam imao pojma da si još u poslu.«

»A učemu bi drugo trebalo da budem«, rečeČarobnjak. »No, svejedno, drago mi je što vidim da se sećaš nekih stvari u vezi sa mnom. U svakom slučaju, izgleda da se mojih vatrometa sećaš sa simpatijama, a to ostavlja malo nade. Zaista, za ljubav tvog dede Tuka i za ljubav sirote Beladone, mogao bih da ti dam ono što tražiš.«
»Izvini, ali ja nisam ništa tražio!«

»Jesi, jesi! I to dvaput. Zao mi je. Pružiću ti što tražiš. U stvari, ićiću tako daleko da te pošaljem u ovu pustolovinu. Veoma zabavno za mene, veoma dobro za tebe - i korisno takođe, nadam se, ako budeš preživeo.«
»Izvini! Meni ne trebaju nikakve pustolovine, zahvaljujemo se. Danas ništa. Do viđenja! Ali molim te svrati načaj - kad god ti se prohte! Zašto ne sutra? Dođi sutra! Zdravo!« Sa ovim recima hobit se okrete i šmugnu kroz svoja okrugla zelena vrata, zatvorivši ih onoliko brzo koliko mu je to dozvoljavala želja da ne ispadne nepristojan.
Čarobnjaci su ipak čarobnjaci.
»Šta li mi samo bi da ga pozivam načaj!« reče sam sebi ulazeći u ostavu. Upravo bese doručkovao, ali mu se po glavi vrzmala misao da bi dvatri kolačića i gutljaj nečeg dobro došli nakon pretrpljenog
uzbuđenja.

Gandalf je u međuvremenu i dalje stajao pred vratima smejući se dugo, ali nečujno. Nakon izvesnog vremena priđe ulazu i šiljkom svog štapa ubeleži nekičudan znak na hobitova divna zelena vrata. Potom ga veliki koraci odnesoše upravo dok je Bilbo dovršavao svoj drugi kolač i počinjao verovati da je veoma uspešno izmakao pustolovinama.

Sledećeg dana on bese skoro zaboravio na Gandalfa. On je vrlo lako zaboravljao stvari sem kad bi ih pribeležio u svoj rokovnik: ovako: GandalfČaj Sreda. Juče je bio odviše uzrujan da bi se setio da uradi takvo šta.

Upravo u vreme začaj začuo se strahovit zvon sa zvonceta na vratima, i to ga podseti na sve! Užurbano je pripremio lonče za vodu, izvadio još jednu šoljicu i tanjirić, nabacio još dva-tri kolačića i odjurio prema vratima.

»Izvinjavam se što nisam stigao odmah da otvorim!« upravo se bio pripremio da kaže, kad shvati da to uopšte nije Gandalf. Bio je to patuljak sa plavom bradom zadenutom u zlatan pojas, i veoma svetlim očima ispod tamno-zelene kapuljače.Čim su se vrata otvorila, on se ugura unutra, baš kao da se na njegačekalo.
On odmah obesi svoj ogrtač sa kapuljačom ria najbližu vešalicu
i sa recima »Dvalin vama na usluzi!« duboko se pokloni.

»Bilbo Bagins vama na usluzi!« reče hobit, odveć iznenađen da bi postavljao bile kakva pitanja u tomčasu. Kad je tišina koja je usledila postala neugodna, dodade: »Upravo sam spremiočaj; molim vas da mi se pridružite.« Sa izvesnom krutošću možda, ali u najboljoj nameri. A šta biste vi radili da nepozvan patuljak uđe i obesi svoje stvari u vašem holu bez ijedne reci objašnjenja?
Nisu dugo bili za stolom, u stvari jedva da su stigli do trećeg kolača,
kad odjeknu drugi, još jači zvuk zvona.
»Izvinite me!« reče hobit i ustade da otvori vrata.
»Konačno si stigao!« To se spremao da kaže Gandalf u ovom prilikom. Ali to nije bio Gandalf. Umesto Gandalfa na pragu je stajao neki veoma star patuljak sa belom bradom i skerletnom kapuljačom; on takođe ucupka unutračim su se vrata otvorila, upravo kao da je imao pozivnicu.
»Vidim da su već počeli da pristižu«, reče on kad ugleda Dvalinovu zelenu kapuljaču na vešalici. On pored nje obesi svoju crvenu i rekavši »B'alin vama na usluzi!« položi ruku sebi na grudi. »Zahvaljujem!« reče Bilbo gubeći dah. To nije bila baš prava reč na pravom mestu, ali već su počeli da pristižu veoma ga je uznemirilo. On je voleo goste, ali je isto tako voleo da ih poznaje pre nego što stignu, i bilo mu je draže da ih sam pozove. Kroz glavu mu prođe užasna mis'ao daće možda ponestati kolača, u kojem slučaju on - kao domaćin znao je svoju dužnost i izvršavao ju je ma kako mučna bila - onće lično ostati bez kolača.
»Izvolite uđite,čaj je poslužen!« uspelo mu je da izgovori nakon
što je duboko udahnuo vazduh.
»Pivo bi mi više odgovaralo, ako vi nemate ništa protiv, dragi moj gospodine«, reče Balin sa belom bradom. »Ali nemam ništa protiv kolača - na primer, makovnjače, ako irria malo.«
»Mnogo!« Bilbo ječuo sebe kako odgovara, na svoje vlastito
čuđenje; i isto tako je primetio kako već cupka prema podrumu da
napuni kriglu pivom, i prema ostavi da donese dve divne okrugle makovnjače koje bese ispekao tog poslepodneva namenivši ih sebi kao zalogaj posle večere.
Vrativši se, zatekao je Balina i Dvalina za stolom kako razgovaraju kao stari prijatelji (u stvari su bili braća). Bilbo tresnu pivo i kolač na sto ispred njih, kad ponovo jasno odjeknu zvonce na ulaznim vratima jednom, pa još jednom.
»Ovo je sigurno Gandalf«, pomisli otpuhujući niz hodnik. Ali, nije bio. Behu to još dvojica patuljaka, obojica sa plavim kapuljačama, srebrnim pojasevima i žutim bradama; svaki je nosio torbu sa alatom i mač. I oni uletešečim su se vrata otvorila - Bilbo jedva da je bio iznenađen.
»Cime .bih Vas mogao zadužiti, dragi moji patuljci?« reče on © Poni koji se propinje - www.tolkien.co.yu
-( 14 )-
»Kili, vama na usluzi!« reče jedan. »I Fili!« dodade drugi;
obojica skidoše kapuljače i naklpniše se.
»Na usluzi vama i vašoj porodici!« odgovori Bilbo, setivši se
ovog puta pravila lepog ponašanja.
»Dvalin i Balin su već ovde, kao što vidim,« reče Kili. »Idemo
da se pridružimo rulji!«

»Rulja!« pomisli g. Bagins. »Ne sviđa mi se ta reč. Stvarno moram šesti jedančas da se s'aberem i da popijem nešto.« Jedva da je progutao gutljaj - u kutu, dok su patuljci sedeli za stolom, razgovarajući o rudnicima i zlatu i nevoljama sa baucima, i razbojništvima zmajeva, i mnoštvu drugih stvari koje on nije razumeo, a nije ni hteo da razume jer su zvučale odviše avanturistički, - kad cin-cin-o-can-can, zatresti njegovo zvono još jednom, kao da je neki nevaljali mali hobit pokušavao da ga iščupa.
»Neko zvoni!« reče on trepćući.
»Nekačetvorica, bar mi sečini po zvuku,« reče Fili, »Uz to,
opazili smo ih iza nas dok smo dolazili ovamo.«

Siroti mali hobit sedeo je kao okamenjen u svom holu spustivši glavu u ruke, i pitajući se šta se to dogodilo, i štaće se još dogoditi, i da li svi imaju nameru da ostanu na večeri. Tada zvono zazvoni jače nego ikad, i on morade da pojuri prema vratima. Nisu bilačetvorica, bilo ih je PET. Bese pristigao još jedan patuljak dok se on zadržavao u holu. Jedva da je spustio kvaku, kad se svi nađoše unutra, klanjajući se i govoreći »vama na usluzi« jedan za drugim. Dori, Nori, Ori, Oin i Gloin bila su njihova imena; i dok si trepnuo, dve ljubičaste kapuljače, siva kapuljača, smeđa kapuljača i bela kapuljača visile su na vešalici, a njihovi vlasnici marširali prema ostalima, zadenuvši svoje široke šake u zlatne i srebrne pojaseve. Ovo je već stvarno ličilo na rulju. Neki su tražili svetio pivo, neki tamno, jedan je zahtevao kafu, a svi kolače, tako da hobit izvesno vreme nije mogao da predahne.
Veliki lonac za kafu bese baš namešten na ognjištu, makovnjača
nestala i patuljci upravo navalili na pogačice sa buterom, kad odjeknu glasno kucanje. Ne zvonce, nego grubo rumbum na hobitovim
prekrasnim zelenim vratima. Neko je lupao štapom!

Bilbo pojuri hodnikom, veom'a ljut, i sasvim zbunjen i stunjen - ovo je bila najstrašnija sreda koje se sećao. On povuče vrata naglim trzajem, i oni svi popadaše unutra, jedan na drugog. Još patuljaka, još
četiri patuljka! A iza njih je stajao Gandalf, oslanjajući se na štap i
smejući se. On bese prilično ulubio divna vrata; on je isto tako
izbrisao tajni znak kojim ih bese obeležio prethodnog jutra.

»Polako! Polako!« reče on. »To ne liči na tebe, Bilbo, da puštaš prijatelje dačekaju na otiraču za noge, pa onda da otvoriš tako kao iz puške! Dozvoli mi da ti predstavim Bifora, Bofora, Bombura i posebno Torina!«

»V'ama na usluzi!« rekoše Bifor, Bofor i Bombur postrojivši se. Zatim obesiše dve žute kapuljače i jednu bledozelenu, i još jednu nebeskoplavu sa dugom srebrnom kićankom. Ova poslednja pripadala je Torinu, strahovito važnom patuljku, u stvari nikom drugom do velikom Torinu Hrastoštitu lično, kojem se uopšte nije dopalo valjanje po Bilbovom otiraču za noge sa Biforom, Boforom i Bomburom preko njega. Tim više što je Bombur bio strahovito gojazan i težak, Torin je stvarno bio veoma ohol, i nije spomenuo ništa o usluzi', ali siroti g. Bagins se toliko izvinjavao da na kraju i on progunđa »Molim vas ne spominjite to«, i prestade da se mršti.

»Sad smo svi ovde!« uzviknu Gandalf, posmatrajući niz od trinaest kapuljača - najboljih kapuljača na šnir za izlaske - i vlastiti šešir obešen do njih načiviluku. »Veoma veseo skup! Nadam.se da je ostalo nešto jela i pića i za kasne goste! Šta kažeš?Čaj! Ne, hvala! Za mene malo crnog vina.«

»I za mene,« reče Torin.
»I džema od malina i pite od jabuka,« reče Bifor.
»I voćnih kolačića i sira«, reče Bofor.
»I bureka i salate«, reče Bombur.
»I još kolača - i piva - i kafe, ako Vam nije teško«, doviknuše ostali patuljci.
»Budi tako zlatan pa dodaj i koje jaje!« doviknu Gandalf za njim, dok je hobit ukočeno koračao prema ostavama. »I donesi usput hladnu piletinu i ukiseljeno povrće!«

»Izgleda da poznaje moj špajz isto tako dobro kao i ja!« pomisli g. Bagins, potpuno zbunjen, i počinjući da se pita nije li najužasnija pustolovina počela da se odigrava usred njegove kuće. Dok je povadio sve flaše i posuđe, i noževe i viljuške, ičaše i tanjire, i kašike i gomile ostalih stvari naslaganih na poslužavnicima, bese veoma zaduvan, crven u licu i zlovoljan.

»Vrag neka nosi patuljke!« reče on naglas. »Zašto bar ne dođu da mi pomognu?« I, glečuda! Na vratima kuhinje pojaviše se Balin i Dvalin, a za njima Fili i Kili, i dok bi izustio britva, oni otpirlaše poslužavnike i nekoliko manjih stolova u trpezariju i začas ih postaviše.

Gandalf zasede u začelje stola okružen trinaestoricom patuljaka; a Bilbo se spusti n'a klupicu pored vatre, grickajući biskvit (bese naglo izgubio apetit) i praveći se kao da je sve oko njega sasvim obično i ni najmanje neka pustolovina. Patuljci su jeli i jeli,čavrljali i
čavrljali, i vreme je odmicalo. Konačno oni odmakoše stolice, i Bilbo
ustade da sakupi tanjire ičaše.
»Nadam se daćete svi ostati na večeri?« reče on rtajuljudnijim
glasom, pokušavajući da ne ispadne nametljiv.

»Naravno,« reče Torin. »I posle večere. Verujem daće biti prilično kasno dok završimo što treba, ali prethodno nam je potrebna muzika. Sad da pospremimo!«

Na to dvanaest patuljaka - bez Torina, koji je bio odveć značajan, i nastavio razgovor sa Gandalfom - skočiše na noge, i sve posuđe složiše u visoke hrpe. A zatim se razleteše, nečekajući poslužavnike, noseći nakrivljene stubove tanjira, i to jednom rukom, i još svaki sa flašom na vrhu, dok je hobit zapristajao za njima skoro cičeći od straha: »Molim vas pažljivo!« »Molim vas ne trudite se! Ja
ću to sam.« Patuljci, međutim, počeše da pevaju:

Okrnjičašu i tanjir brzo!
Istupi nož, viljušku savi'! J
er to Bilbo Bagins mrzi
Skrši flašu,čep zaglavi!

Šeći stolnjak, u mast zgazi!
U špajzu mleko na pod proli'!
Na tepihu u sobi ostavi kosti!
Svaka vrata vinom poli!

U golem kazan zgrni suđe;
Istuckaj sve dobro tučem;
A kad završiš, ostane li 'išta,
Otkotrljaj ih do dvorišta!
Zbog tog se Bilbo gnevi jako!
Molim vas, molim; tanjire polako!

I, naravno, nisu ostvarili nijednu od tih strašnih pretnji, i sve je bilo oprano i očišćeno i vraćeno na svoje mesto, i to brzinom munje, dok se hobit obrtao okolo naokolo usred kuhinje pokušavajući da vidi sve što se radi. Kad su se vratili u trpezariju, nađoše Torina sa nogama na rešetki kamina kako puši lulu. Ispuštao je ogromne kolutove dima, i kamo god bi im naredio da odu, oni bi odlazili - u dimnjak, ili iza
časovnika koji je visio iznad kamina, ili ispod stola, ili un'aokolo po

plafonu; ali kamo god bi otišli, ne behu dovoljno brzi da izmaknu Gandalfu. Puf - odaslao bi on manji kolutić dima iz svoje kratke zemljane lule pravo posred svakog od Torinovih kolutova. Tada bi Gandalfovi kolutići dima pozeleneli i vraćali se da lebde nad
čarobnJakovom glavom. Oko njega se od njih već bese načinio oblak,

sred kojega je u prigušenom svetlu on izgledaočudnovato i tajanstveno. Bilbo je stajao bez daha i posmatrao - on je obožavao kolutiće dima - a onda odjednom pocrvene setivši se kako se pravio © Poni koji se propinje -
važan juče ujutro zbog kolutića dima koje je sam ispuštao i koje je
vetar odnosio preko Brda.

»A sad muzika!« reče Torin. »Iznesite instrumente!« Kili i Fili otrčaše po svoje torbe i vratiše se sa malim violinama; Dori, Nori i Ori izvadiše flaute odnekud ispod kaputa; Bombur dovuče bubanj iz hola; Bifor i Bofor takođe izađoše i vratiše se sa klarinetima koje behu odložili među štapove i kišobrane. Dvalin i Balin rekoše: »Izvinite nas, mi smo ostavili svoje u predvorju!« »Donesite uz put i moju!« reče Torin. Vratiše se sa violama velikim kao oni sami, i sa Torinovom harfom zamotanom u zelenučohu. Bila je to divna zlatna harfa, i samo što je Torin dotače, muzika odjednom otpoče, tako iznenadna i milozvučna da Bilbo zaboravi na sve drugo, i bi ponesen daleko u tamne zemlje obasjanečudnom mesečinom, daleko preko Vode, i još dalje od svoje hobitske rupe ispod Brda. Noć je ušla u sobu kroz prozorčić usečen u stranu brda; plamen vatre je treperio - bese april - a oni su nastavljali sa svirkom, dok se senka Gandalfove brade pomerala na zidu.

Tama je ispunilaćelu sobu, vatra je postepeno utrnula, senke se izgubile, 'a oni su još svirali. I iznenada, prvo jedan, a za njim i drugi, počeše da pevaju uz muziku, dubokogrlenim glasovima patuljaka iz skrovitih mesta drevnih njihovih domova; a ovo je kao odlomak njihove pesme, ako ini se pesma može zamisliti bez njihove muzike.

Daleko preko magičnih gora hladnih
Do tamnica dubokih i špilja starih
Moramo na put u svitanje zato
Da tražimo svetio začarano zlato.

Patuljci drevni moćne bacišečini,
Dok odzvanjahučekići ko zvona u visini
U dubinama, tamne gde stvari spi ju,
U šupljinama dvornica pod pustolijom.


Tu starom kralju i gospodar-vilovnjaku
Mnogu blistavog zlata šaku
Oni izradiše i iskovaše, i svetlosti oni zarobiše
Da skriju je u dragulje na balčaku.

Na srebrnu kolajnu nadenuše
Cvatuće zvezde, krune navesiše
Zmaj-vatrom, u žici svitoj
Meseca i sunca sjaj su sliti.

Daleko preko maglenih gora hladnih
Do tamnica dubokih i špilja starih
Moramo na put u svitanje zato
Da ištemo naše izgubljeno zlato

Pehare tamo rezbariše za se
I harfe od zlata; gdečovek živ ne srne.
Tu oni vekovahu, bezbrojne pevahu pesme
Što neču ih ni vilovnjak ničovek.

Borovi urlikahu u visini,
Vetrovi su ječali u tmini,
Zarila se vatra, žurila plamenjem svojim;
Drveće poput baklji sjajnih buknulo je.

Zvona su zvonila u dolu
I ljudi, bledi, pogledali gore;
Dah zmajev, od same vatre ljući
Sravni im kule i krhke kuće.

Dimila se planina na mesečini;
A patuljci,čuvši korake sudbine,
Jurnuše smrtno iz svog dvora da padnu
Pod noge mu i pod mesečinu hladnu

Daleko za maglene gore divlje
U tamnice duboke i škiljave špilje
Krenut moramo u svitanje zato
Da otmemo mu naše harfe i zlato

I kroz njihovu pesmu hobit je osetio ljubav prema divnim stvarima koje se stvaraju rukama i veštinom ičarolijom, kako struje kroz njega, žestoku i surevnjivu ljubav, žudnju u srcima patuljaka. Zatim se nešto od starog Tuka probudi u njemu, i on požele da otputuje i vidi visoke planine, oslušne šumor borova i vodopada, da istražuje špilje, i nosi mač umesto štapa. Baci pogled kroz prozor. U tamnom nebu ponad drveća behu zvezde. Pomisli kako dragulji patuljaka svetlucaju u tamnim špiljama. Iznenada u šumi preko Vode sinu plamen - neko je verovatno palio šumsku vatru - i on pomisli kako se pljačkaški zmajevi nastanjuju na njegovom mirnom Brdu i spaljuju ga do poslednje travke. Od toga uzdrhta, i začas postade opet obični g. Bagins iz Bagremove ulice ispod Brda.

Ustade dršćući. Ni sam nije bio načisto da li je pošao po lampu ili se samo pravio da ide po nju kako bi izišao i sakrio se iza bačvi piva u podrumu, i ostao tu dok svi patuljci ne odu svojim putem. Odjednom postade svestan da su muzika i pevanje prestali i da svi posmatraju njega, očima koje svetle u tami.
»Kudaćeš?« upita Torin, glasom koji kao da je odavao da su
njemu bile poznate obe misli koje su se motale po hobitovoj glavi.
»Hteo sam da donesem lampu,« reče Bilbo pokajnički.
»Mi volimo mrak«, rekoše svi patuljci. »Mrak za mračne
poslove! Im'a još mnogo sati do zore.«
»Naravno!« reče Bilbo, i sede žurno. Promaši klupicu i sede na
rešetku za žar, porušivši žarač i lopatu sa treskom.
»Pssst!« reče Gandalf. »Neka Torin govori!« A Torin ovako
poče.»Gandalfe, patuljci i gospodine B'aginse! Sastali smo se u kući
našeg prijatelja i druga u zaveri, najizvrsnijeg i naj neustrašivi jeg
hobi ta - neka se dlaka na njegovim nožnim prstima nikad ne olinja
Svaka čast njegovu vinu i pivu!« Tu napravi pauzu za predah i eventualnu primedbu hobitovu, ali komplimenti kao da se ne dotakoše sirotog Bilbaaginsa, kome su drhtala usta u znak protesta što je nazvan neustrašivim i, što je još gore, zaverenikom, ali nije pustio ni glasa, toliko je bio zbunjen. Torin nastavi:

»Sastali smo se da razmotrimo naše planove, načine, sredstva, smernice i zamisli. U samčik zore počeće naše dugo putovanje, putovanje sa kojeg se neki od nas, a moguće niko od nas (izuzimajući našeg prijatelja i savetnika, ingenioznogčarobnjaka Gandalfa) neće možda vratiti. Ovo je svečan trenutak. Sa našim ciljem smo, nadam se, svi dobro upoznati. Za poštovanog gospodina Baginsa, i možda jednog ili dvojicu mlađih patuljaka (mislim da sam u pravu kad poimenice spominjem Kili ja i Filija, na primer) prava situacija u ovom trenutku možda zahteva jedno malo, kratko objašnjenje.«

To bese Torinov stil. On je bio važan patuljak. Da ga ništa nije sprečilo, on bi verovatno nastavio ovako sve dok mu ne ponestane daha, ne saopštavajući nikom prisutnorn ništa što već nije bilo poznato. Ali on bese grubo prekinut. Siroti Bilbo nije više mogao izdržati. Na možda se nikad neće vratiti počeo je osećati kako mu iz stomaka raste vrisak, i taj vrisak uskoro izlete kao pisak lokomotive koja izlazi iz tunela. Svi patuljciđipiše preturivši sto. Gandalf upali plavo svetio na vrhu svogčarobnog štapa, i u njegovu blesku moglo se videti kako siroti mali hobit kleči na asuri ispred ognjišta, podrhtavajući kao puding koji se topi. On se tad strovali na pod i poče da viče: »Pogodi me grom, pogodi me grom!« neprestano i veoma dugo, za izvesno vreme to bese sve što se moglo izvući iz njega. Podigoše ga, odnesoše ga u gostinsku sobu, položiše na kauč, staviše pored njegačašu nečeg osvežavajućeg, a oni se vratiše svom mračnom poslu.

»Uzrujljiv momčić«, reče Gandalf kad su svi ponovo posedali. »Dobiva neobičnočudne napade, ali on je jedan od najboljih, jedan od najboljih - žestok kao zmaj u nevolji.«
Ako ste ikad videli zmaja u nevolji, shvatićete da je ova izjava
pesničko preterivanje, primenjena na bilo kojeg hobita,čak i na brata pradede starog Tuka, Grcmana, koji bese tako ogroman (za jednog hobita) da je mogao da jaše konja. On je jurišao na bauke sa planine Gram u Bici za zelena polja, i drvenom batinom odrubio njihovom kralju Golfinbolu glavu. Ova je letela sto metara kroz vazduh, a potom se otkotrljala u zečiju rupu, te je na taj način u istom trenutku dobivena bitka i izmišljena igra golf.

U međuvremenu, kako mu drago, Grcmanov nežniji potomak oporavljao se u gostinskoj sobi. Nakon izvesnog vremena ičaše osvežavajućeg pića, odšunja se nervozno do vrata trpezarije. Evo šta ječuo da govori Gloin: »Hmph!« (ili neko frktanje manje-više nalik tome), »Hoće li nam on odgovarati, šta vi mislite? Lako je Gandalfu da priča kako je ovaj hobit neustrašiv, ali krik fcao onaj što ga je ispustio maločas u uzbuđenju bio bi dovoljan da probudi zmaja i svu njegovu rodbinu, i da nam mnogima dođe glave. Meni je to više ličilo na strah nego na uzbuđenje! U stvari, da nije bilo onog znaka na vratima, ja bih u potpunosti bio uveren da smo pogrešili kuću.Čim sam ugledao togčovu kako poskakuje sav zasopljen. na hasuri, u meni se probudila sumnja. Više mi je ličio na bakalina nego na obijača!«

U tom trenutku g. Bagins pritisne kvaku i uđe. lukova strana je pobedila. Odjednom je osetio kako je spreman odreći se postelje i doručka samo da bi se za njega mislilo da je kuražan. A što se tiče togčove koji sav zasopljen poskakuje na hasuri, malo je nedostajalo da ga to stvarno ražesti. Mnogo je puta kasnije baginski deo žalio zbog odluke sad donesene, i on govorio sebi: »Bilbo, bio si budala; uleteo si u to i zaglibio se do vrata.«

»Oprostičete mi,« reče on, »što sam načuo nešto od vašeg razgovora. Ne želim se pretvarati kao da razumem očemu vi to govorite, ili šta znači to pominjanje obijača, aličini mi se da sam u pravu kad mi sečini« (ovo je on nazivao održavanjem dostojanstva) »da se vamačini da ja ne vredim. Jošćemo videti. Na mojim vratima nema nikakvog znaka - ofarbana su pre nedelju dana - i sasvim sam siguran da ste pogrešili kuću.Čim sam ugledao vaše izbezumljene face na pragu, u meni se probudila sumnja. Ali nastavite kao da ste naišli na pravu kuću. Recite mi šta treba uraditi, i jaću pokušati da to uradim, ako treba da idem peške istočnije od istoka i ako treba da se uhvatim ukoštac sa divljim i izumrlim crvima u poslednjoj pustinji. Ne smetnite s uma da je brat mog pra-pra-pra-pradede jedan Grcman Tuk, i...«

»Da, da, ali to je bilo davno,« reče Gloin. »Ja govorim o tebi. I garantujem ti da postoji znak na tvojim vratima - i to znak koji je uobičajen u tom poslu, ili koji je bar bio uobičajen. Obijač traži dobar posao, sa mnogo uzbuđenja i uz pristojnu Nagradu, tako se to obično tumačilo. Možeš drugačije reći Iskusan lovac blaga umesto Obijač, ako ti se tako više sviđa. Neki to rade. Nama je to svejedno. Gandalf nas je obavestio da postoji individua tog soja u ovim krajevima koja u ovom trenutku traži posao, i da je on pripremio sve da se nađemo ovde u sredu u vreme za popodnevničaj.«
»Naravno da postoji znak,« reče Gandalf. »Ja sam ga lično
stavio. Sa veoma dobrih razloga. Tražili ste od mene da nađem
četrnaestog člana za vašu ekspediciju, i j'a sam izabrao g. Baginsa. I
neka samo neko pokuša da zucne kako sam izabrao pogrešnog
čoveka ili pogrešnu kuću, puslicu da vas ostane trinaest, pa neka vas
bije maler koliko hoćete, ili se vratite da kopate ugalj.«

On se namrgodi i tako ljutilo pogleda Gloina da se patuljak sav skupi u stolici; a kad je Bilbo samo pokušao da otvori ušla da nešlo zapila, on se okrenu prema njemu isto tako namršlen i islurivši svoje
čupave obrve, da Bilbo zalvori usta apnuvši. »Elo tako,« reče

Gandalf. »Nemojte dalje da diskulujemo. Ja sam izabrao sam g. Baginsa i lo bi Irebalo da je dovoljno svima. Ako ja Ivrdim da je on Obijač, onda je on Obijač, iliće bili kad za lo dođe vreme. U njemu se krije mnogo više no što vi naslućujele, a i prilično stvari o kojima on sam nema pojma. Vićele (možda) svi doživeli da mu još zahvaljujete. A sad, Bilbo, momče, donesi lampu, da bacimo malo svetlosli na ovo ovde!«
U svellosli velike lampe sa crvenim abažurom on raširi na stolu
parče pergamenla nalik na mapu
»Ovo je napravio Tror, Ivoj deda, Torine.« reče on odgovarajući na
uzbuđeno zapilkivanje paluljaka. »Ovo je plan Planine.«
»Ne verujem daće nam ovo mnogo pomoći«, reče razočarano
Torin bacivši pogled na mapu. »Ja se odlično sećam Planine kao i
ćele okoline. Ja znam gde se nahodi Mrka šuma, i gde je Sparušena
puslolina u kojoj se kole veliki zmajevi.«
»Evo ovde je zmaj obeležen crvenim na Planini«, reče Balin,
»no i bez logaćemo ga lako naći, ako ikad dospemo lamo.«

»Ima tu jedna stvar koju ti nisi primelio,« rečečarobnjak, »a lo je lajni ulaz. Vidiš lu runu na zapadnoj sirani, i ruku koja pokazuje prema njoj sa oslalih runa? Ona označava skriveni prolaz u Niže dvorane.« (Pogledaj le mapu na počelku knjige, i na njojćele videli rune.)

»Možda je nekad bio tajni,« reče Torin, »ali kako da znamo da je još i sad lajni? Slari Šmaug je živeo lamo dovoljno dugo da olkrije sve šio se ima olkrili u lim špiljama.«
»Možda - ali je izvesno da ga nije upolrebljavao godinama.«
»Zašlo?«

»Jer je prolaz premalen. Metar i po visoka vrata, a troje staju naporedo kažu rune, a Šmaug nije mogao da se uvuče u prolaz le veličinečak ni onda kada je bio sasvim mladi zmaj, a zasigurno ne nakon šio je prožderao loliki broj paluljaka i ljudi iz Dola.«

»Meni se točini užasno ogromna ruka,« proskiča Bilbo (koji nije imao nikakvog iskustva sa zmajevima, jedino sa rupama hobila). U njemu je ponovo počelo da rasle uzbuđenje i interesovanje, pa je zaboravio da drži začepljena ušla. On je obožavao mape, i u njegovom holu visila je velika mapa Opšlinskog alara na kojoj crvenom linlom behu ubeležene njegove najmilije šetnje. »Na stranu zmaj, ali na koji način su tako ogromna vrala mogla oslali tajna za sve druge?« upita on. Ne zaboravile da je on bio ipak samo jedan mali hobil.

»Na mnoge načine«, reče Gandalf. »Ali na koji način su baš ova vrata sakrivena, nećemo znati dok ne odemo i proverimo. Iz ovoga što kaže na mapi pretpostavio bih da su zatvorena vrata prekrivena


nečim da bi se sasvim prilagodila obronku Planine. To je uobičajen metod paluljaka - mislim da sam u pravu, zar ne?« »Sasvim u pravu,« reče Torin.

»Išlo lako,« naslavi Gandalf, »zaboravio sam napomenuli da uz ovu mapu ide ključ, mali i neobičan ključ. Evo ga!« reče on i pruži Torinu ključ, veoma dugačak i sa veoma zamršenim zupcima, načinjen od srebra. »Pažljivo gačuvaj!«

»Zaista hoću,« reče Torin i pričvrsti ga na tanak lanac koji mu je visio oko vrata i ispod jakne. »Sad već možemo nečemu da se nadamo. Ove novosti umnogome menjaju situaciju nabolje. Zasad još nismo načisto kako da dejstvujemo. Mislili smo da pođemo prema istoku, onoliko tiho i smotreno koliko možemo, sve do Dugačkog jezera. Nevolje bi počele posle toga.«
»Mnogo pre toga, ako j'a znam išta o putu na istok«, prekinu ga
Gandalf.

»Odatle bismo mogli nastaviti duž reke Trk«, produži Torin kao da ništa niječuo, »i sve do ruševina Dola - starog grada smeštenog u dolini tamo, u senci Planine. Ali niko od nas nije zagrejan za ideju Glavnog ulaza. Reka nadire posred njega, iz velike stene na južnoj strani Planine, a iz njega isto tako nadire i zmaj - i to odvišečesto, sem ako je promenio svoje navike.«

»To se ne bi moglo«, rečečarobnjak, »ne bez pomoći moćnog Ratnika, iličak Heroj'a. Ja sam pokušao da ih pronađem; ali ratnici su zauzeti tukući se međusobno u dalekim zemljama, a u susedstvu heroji su retki, ili ih je nemoguće pronaći. Maci su u ovim krajevima najčešće tupi, ratne sekire se upotrebljavaju za drveće, a štitovi kao kolevke ili veliki poklopci; a zmajevi su na udobnoj udaljenosti (i stoga legendarni). Zato sam se okrenuo provalništvu - naročito kad sam se setio da postoje vrata. I evo pred vama je naš mali Bilbo Bagins, obijač, izabran i probran obijač. I zato hajde da sad sačinimo plan.«»Vrlo dobro«, reče Torin, »pretpostavljam daće obijač-
specijalista imati kakvih ideja ili predloga.« Sa komičnom uljudnošću
on se okrenu Bilbu.
»Prethodno bih želeo saznati nešto više o svemu«, reče on, osećajući zbunjenost i laku drhtavicu iznutra, ali još tukovski odlučan nastaviti ono što je započeo. »Hoću reći o zlatu, i o zmaju i o svemu tome, i kako je tamo dospelo, i kome pripada, i tako dalje i tome slično.«
»Koješta«, reče Torin, »kao da nemaš mapu? I kao da nisičuo
našu pesmu. I kao da mi o svemu tome ne razgovaramo već satima!«

»Svejedno, ja bih želeo da mi se sve to izloži jasno i glasno«, reče on tvrdoglavo, praveći se poslovan (ponašanje koje je obično držao u rezervi za one koji su pokušavali od njega uzajmiti novac), i trudeći se koliko je moguće da ostavi utisak mudrog i obazrivog i stručnjaka da bi bio dostojan Gandalfove preporuke. »Isto tako bih želeo da budem upoznat sa rizikom, neposrednim troškovima, vremenom koje je potrebno za obavljanje posla kao i sa nagradom, i tako dalje« -čime je mislio: »Štaću ja izvući iz toga? I da liću preživeti sve to?«

»O, vrlo dobro«, reče Torin. »Davno jednom u vreme mog dede Trora naša porodica bi proterana sa dalekog severa, i prisiljena vratiti se sa svim svojim bogatstvom i alatima na ovu Planinu na mapi. Nju je otkrio moj davni predak, Train Stari, ali sada su moji kopali i bušili tunele i napravili mnogo veće podzemne dvorane i veće radionice - i uz to, verujem, našli dosta zlata, a i veliku količinu dragog kamenja. U svakom slučaju, užasno su se obogatili i postali slavni, i moj deda je ponovo postao Kralj ispod Planine, i uživao veliko poštovanje Smrtnih ljudi, koji su živeli prema jugu i polako se širili dolinom uz reku Trk, sve do linije koju je dosezala senka Planine. I tu su u svoje vreme podigli veseli grad Dol. Kraljevi im znahu tražiti naše kovače, od kojih su i oni sa najmanje veštine bivali bogato nagrađivani. Očevi su nas molili da uzmemo njihove sinove za šegrte, i lepo nam za to plaćali, posebno velikim količinama hrane, jer mi nikad nismo hteli da se mučimo sadeći nešto ili sabirući plodove. Sve u svemu, za nas su to bili divni dani, najsiromašniji među nama imali su i da troše i da uzajme drugom, i vremena da prave divne stvari izčistog zadovoljstva, da i ne govorimo o najdivnijim ičarobnim igračkama, kojima danas na svetu nema ni sličnih. Tako su sobe mog dede bile
prepune oružja, i nakita, i rezbari ja i pehara, a prodavnice igračaka u
Dolu bile sučudo severa.
Bez sumnje to je privuklo zmaja. Zmajevi, znate, otimaju zlato i nakit
od ljudi i vilenjaka i patulj'aka, gde god mogu; oni ljubomorno
čuvaju svoj plen sve dok žive (što praktično znači zauvek, osim ako

ih neko ne ubije), a da nikad ne uživaju ni u najobičnijem mesinganom prstenu. Uistinu, oni jedva da razlikuju izvrsno urađene stvari od loše urađenih, mada su n'ajčešće dobro upoznati sa potražnjom i cenama na tržištu, a oni sami ne umeju da urade ništa,
čak ni da prišiju odrešenu ljusku na svom oklopu. Bilo je mnogo

zmajeva na severu u to vreme, a zlata je tamo verovatno ponestajalo, pošto su patuljci bežali na jug ili bili ubijani, a opšta pustoš i razaranje koje zmajevi šire bivali sve gori. Među tim džinovskim crvima postojao je jedan posebno pohlepan, snažan i pokvaren, zvao se Šmaug. Jednog dana on polete vazduhom i spusti se na jug. Prvo je do naših ušiju doprla buka koja je nalik uraganu pristizala sa severa, a borje je na Planini krcalo i škripalo na vetru. Neki od patuljaka koji se nađoše na otvorenom (ja sam, srećom, bio jedan od njih - odvažan momak u to vreme, uvek u pokretu, i to mi je spasio život toga dana) - dakle, sa prilično velike daljine ugledali smo zmaja kako se spustio na Planinu u sukljaju plamena. Zatim se uputio niz brdo i kad je stigao do šume, ona planu. Za to vreme sva su zvona zvonila na uzbunu u Dolu i ratnici su se oružali. Patuljci pojuriše na glavni ulaz; ali tamo je zm'ajčekao na njih. Tuda nijedan nije izmakao. Reka se diže u paru i magla pade na Dol, a u magli zmaj pođe na njih i uništi najveći deo ratnika - uobičajena priča o nesreći, takočesta u to vreme. Zatim okrenu natrag, uvuče se kroz Glavni ulaz i iščeprka sve hodnike, staze i tunele, galerije, podrume, nastambe i prolaze. Nakon toga nije unutra ostao hi jedan živi patuljak, i zmaj prigrabi sve njihovo blago. Verovatno je, pošto zmajevi tako rade, sve to sakupio na jednu veliku hrpu negde duboko, i sad mu je to postelja na kojoj spava. Kasnije je još običavao ispuzati noću kroz Glavni ulaz i spustiti se u Dol, pa odnositi ljude, posebno device, da ih proždire, dok Dol ne bese sasvim upropašten, a svi ljudi poumiraše ili odoše.
Nisam siguran šta se sad tamo zbiva, ali ne verujem da iko živi blizu
Planine, barem ne bliže od gornje ivice Dugačkog jezera.

Nas nekolicina koji smo bili van zmajevog dohvata sedosmo i zaplakasmo skriveni, kunući Šmauga; tu nam se iznenada pridružiše moj otac i deda sprženih brad'a. Izgledali su jarosno, ali ne kazaše skoro ništa. Kad sam ih upitao kako su umakli, rekoše mi da zavežem, i dodadoše daću jednog dana, kad dođe za to vreme, doznati. Zatim se raziđosmo, i od tada smo morali zarađivati za život kako smo mogli, lutajući zemljom uzduž i popreko, odveć često padajući tako nisko da smo radili kao obični kovači iličak kopači uglja. Ali nikad nismo zaboravili naše poharano blago. Pa i sad, kad priznajem da smo dosta odložili na stranu i da ne živimo baš loše« - tu Torin pomiluje zlatni lanac oko svog vrata - »mi nameravamo da ga povratimo i da vidimo kako naše kletve pogađaju Šmauga - ako je moguće.
Često sam se pitao kako su pobegli moj otac i deda. Sad mi je

jasno da su morali imati skrivena pomoćna vrata za koja su samo oni znali. Ali očito je da su napravili mapu, i ja bih želeo znati kako je Gandalf do nje došao, i zašto ona nije dospela do mene, zakonitog naslednika.«

»Ja nisam do nje došao, nego su mi je dali«, rečečarobnjak. »Tvog dedu Trora je ubio, sećaš se, u rudnicima Morija bauk Azog.« »Neka je prokleto njegovo ime, da«, reče Torin.

»A prošlogčetvrtka napunilo se sto godina otkako je, dvadeset i prvog aprila, Train, tvoj otac otišao, i od tada nikad više nije viđen ...«
»Istina, istina«, reče Torin.

»Dakle, tvoj otac mi je dao ovo da predam tebi; i ako sam sam izabrao trenutak koji mi odgovara i način da ti to uručim, teško da me možeš kriviti, uzimajući u obzir teškoće koje sam imao dok sam te pronašao. Tvoj otac nije mogao da se seti svog vlastitog imena kad mi je dao hartiju. a tvoje mi nikad nije rekao; i tako, uzevši sve u obzir, pre mi sečini da bi me trebalo pohvaliti i zahvaliti mi! Evo ti«, reče on pružajući mapu Torinu.
»Nije mi jasno«, reče Torin, a Bilbo oseti kako bi on želeo da
kaže to isto. Objašnjenje nije ništa objasnilo.

»Tvoj deda«, rečečarobnjak polako i ozbiljno, »sigurnosti radi ostavio je mapu svom sinu pre no što je otišao u rudnike Morija. Nakon što je tvoj deda bio ubijen tvoj otac je otišao sa mapom da okuša sreću; doživeo je bezbroj pustolovina na j neprijatni je vrste, ali nikad nije uspeo stići do Planine. Ne znam kako je dospeo tamo, ali ja sam ga zatekao zatočenog u tamnicama Volšebnika.«
»Ali otkud ti tamo?« upita Torin naježivši se, a svi patuljci
uzdrhtaše.

»Šta te briga. Istraživao sam stvari, kao obično; a gadne i opasne stvari behu to.Čak i ja, Gandalf, jedva sam umakao. Pokušao sam da spasem tvog oca, ali prekasno. On bese bez razbora* i zabludeo, i zaboravio je skoro sve osim mape i ključa.«
»Odavno smo se naplatili baucima Morije«, reče Torin,
»moraćemo se pozabaviti Volšebnikom.«
»Ne budi smešan! On je protivnik znatno iznad moći svih
patuljaka uzetih zajedno, kad bi se svi mogli sabrati ponovo sa sve
četiri strane sveta. Ono što je tvoj otac želeo iznad svega bese da mu
sin pročita mapu i upotrebi ključ. Zmaj i Planina su više nego
dovoljno veliki pothvat za tebe!«
»Čuj,čuj!« reče Bilbo i slučajno reče to naglas.
»Čuj šta?« rekoše svi okrenuvši se naglo prema njemu, i on se
toliko zbuni da reče »Čujte šta imam da kažem!«
»Šta je to?« upitaše oni.

»Pa eto,čini mi se da bi trebalo ići na istok, i dobro razgledati. Na kraju krajeva, postoje Tajna vrata, a pretpostavljam da i zmajevi moraju nekad spavati. Ako sedite na pragu dovoljno dugo, usuđujem se kazati daće vam nešto pasti na um. I ovaj, ne znam da li ste primetili, meni sečini da smo razgovarali dovoljno za jednu noć, ako razumete šta hoću da kažem. Kako bi bilo da odemo na počinak, pa da ustanemo rano i sve što uz to ide? Serviraću vam odličan doručak pre nego što pođete.«
© Poni koji se propinje - www.tolkien.co.yu
-( 30 )-

»Pre nego što pođemo, pretpostavljam da si hteo reći«, napomenu Torin. »Zar ti nisi obijač? I zar sedenje na pragu nije tvoj posao, a da i ne spominjemo ulazak kroz vrata? Ali slažem se što se tiče spavanja i doručka. Ja volim šest jaja sa slaninom kad polazim na put: na oko pržena, a ne barena, i molim te pazi da se ne razlije zumance.«

Pošto su i ostali poručili doručak ne potrudivši se ni da kažu molim (što je veoma nasekiralo Bilba), svi poustajaše. Hobit ih je morao sve smestiti; sobe se brzo napuniše, te su fotelje i kanabe morali poslužiti kao ležaj i da bi ih sve nekako smunđao, a zatim je i sam otišao u svoj mali krevet, veoma umoran i ne baš zadovoljan. Ono što bese definitivno odlučio bilo je da ne ustaje odveć rano da bi svima pripremio prokleti doručak. Tukovština iz njega bese počela da
čili, i sad već nije bio tako siguran da on ujutro kreće na bilo kakav
put.
Ležeći u krevetu,čuo je kako Torin još pevuši sam za sebe u
najboljoj spavaćoj sobi, do njegove

Daleko preko magičnih gora hladnih
Do tamnica dubokih i špilja starih
Moramo na put u svitanje zato
Da nađemo naše izgubljeno zlato.

Sa tim u ušima Bilbo je zaspao, i zbog toga imao nemirne snove. Kad se probudio, bese već odavno svanulo.