Ispričaj tužnu priču tihim glasom,
neka se svaki slog na kraju premetne u tišinu.
Nek bude takva da ni jedno oko ne ostane suvo,
kad završiš.

A zatim zapevaj mekim tonom, ne čekaj ni trenutak,
Ljubavnu pesmu sa tragičnim krajem,
Jer takva je ovo noć!

Teška,
tugu zapoveda.

Ili sam to ja?

Sitničava duša okupana besom,
što traži da tuđu suzu da se ne bi stidela svoje?

Verovatno sam u pitanju ja,
još jedno kolebljivo srce što mrzi,
jer se plaši i nikako to ne želi da prizna.

A ova noć nije teška,
već magična!
A ja?
Ko sam ja?

Tihe vode
Na granici sa morem
Oh, Gospode Bože! Šta bih dao da mogu...
Da zauvek ostanem ovde!

Ali, znam da nemoguće je
Grabim, stoga, jedan trenutak tišine, ignorišem
Reči što čujem iz dubine.
Dolaze mi na talasima...

Jedini sam ja koji
Kao što govori čuje
Odjek reči iz davnina.
Reči...

Mudaraca i budala,
Povike osućenika i
Kralja.
Tišina noćne tame

Oh, tako mi prija!
Obavija me gusto i
Barem na trenutak ne čujem
Kletvu mudraca i kralja,
Blagoslov osuđenika i budala.

Zora u mraku, vreme je da krenem.
Od kako sam došao znao sam da ne mogu da ostanem
Zašto je onda tako teško ustati i poći?
Znam, znam...

Obaveza, dužnost...
Zora u svetlu, na pola sam puta..
Sada nema više noćne tame, da pojača tišinu, priguši buku.
Sam sam sa rečima.

Čujem ih u vetru
I u podrhtavanju zemlje
U vatri
Ima ih svuda; u kostima

Života i čoveka
U umu svega što diše
Kletva mudraca i kralja
Blagoslov osuđenika i budala.

Hodam kradom dalje,
Slušam i govorim,
Umaram se,
Jutrim noćnu tamu


Iako znam da vratiću se tamo
Na more, zemlje tihe vode
Tek kada se rodi još jedan
Što jednako govori i čuje.

Svet za svetom se ruši,
Ti svet za svetom gradiš.
I dalje se nadaš.
Čemu?

Da će ta mrvica vere što je preostala,
Sva bezrazložna nadanja koja istrajavaju,
U inat svemu,
Ta ljubav što nikad ne prestaje

Ovoga puta izdržati sve bure nemirnog mora.
Da vetar neće pokidati sva jedra,
Iščupati jarbol iz korena,
Ostavivši brod da potone.

Da će bol prestati.
Gajiš te nade kao što gajio bi
Poslednju ružu na svetu, kad bi sve ostale ruže
Nestale.

Svet za svetom gradiš,
Svet za svetom se ruši.
Kada ćeš naučiti?
Uvek će se srušiti.

A, ipak, ne smeš stati.

Kosti


Išao sam jutros putem,
istim onim kojim uvek idem,
nekim svojim uobičajnim poslom.
Na njemu sam iznenada ugledao bele ljudske kosti pred sobom.

Videlo se da je dugo taj ležao tu,
zapitah se samo kako ga ranije primetio nisam.
Lobanja mi je njegova tačno pred nogama ležala,
na njoj ni tračka mesa nije bilo.

Ali zato u kost zauvek beše urezan određen izraz lica,
maska koju je verovatno nosio celoga života.
Sagnuh se lagano i sa poštovanjem izgovorih nekoliko reči,
zapitah se na kratko ko li je bio, vojnik il’ lopov.

Zatim zgrabih ono nešto zlata što mu se međ’ kostima sjalo
i nastavih dalje putem,
nekim svojim uobičajnim poslom.