1
Uvod pet kol 12, 2011 7:58 pm
Warrior Soul
Prozirne duše
Lagano, osvrnuh se oko sebe. Mrak je bio topao i gust. Toliko gust da nisam video čak ni svoje šake, samo nekoliko centimetara udaljene od mog lica. To mi je sasvim odgovaralo. Nisam želeo da vidim mesto koje ću noćas pohoditi. A nisam ni morao da ga vidim. Do kraja života nosiću ga u sećanju. Neću se čak ni ponadati da će jednog dana izbledeti, prestati da mi se pojavljuje pred očima svaki put kad ih sklopim...
Put pre više vremena probijen kroz šumu, danas i onako proređenu redovnom sečom drveća pred zimu. Sa jedne strane ograničen je niskim kamenim zidom. Sa druge se pruža pogled na otvoreno more i strmu, deset metara visoku kamenu liticu koja posmatrača deli od njega. Prelepo mesto, moram to da priznam. I savršeno sigurno. Danju...
Ali ja ovo mesto ne pohodim danju. Bosim stopalima oprezno opipavam put ispred sebe, oprezan, iako već tri godine prelazim taj isti put svake noći. Osećam kako se zemlja trese od udara moćnih talasa o visoke obale i oprezno opipavam put pred sobom, rukama i bosim stopalima, svim čulima, jer znam da je dovoljna samo jedna noć da se put promeni i da će mi, ako se to jednom desi, trebati sva moja opreznost da preživim.
Ispod mene talasi nastavljalju da se penju uz obale, ali nikada ne dosežu do vrha. Oni to ni ne žele. Njima je dovoljno to što svaki put kad udare uzmu po delić obale da ga vrate nazad u more, kao poklon dubokoj vodi. Svaki put kad udare uzmi delić kopna da ga poklone moru. Stari govore da se to oduvek dešava i da će se jednom talasi toliko podići da će u samo jednom dahu uzeti celo ostrvo da ga poklone nazad moru...
Ne dok sam ja živ. Mogu da čujem ritmično hučanje talasa, isto je kao i svake noći. Mogu da ih zamislim tako jasno, do poslednjeg nabora i mehurića bele pene. Ali ne mogu da i vidim. Nit moram, nit želim. Uskoro ću biti deo njih.
Skačem. Ne poznajem osećaj koji me više uzbuđuje od ovoga. Slobodan pad, vetar mi peva u ušima i mrsi kosu. A onda... Voda svuda oko mene. Hladno mi je. Drhtim. Borim se sa strujom i znam da ako samo na trenutak prestanem da se borim, razbiću se o stene kao što se trenutno razbijaju talasi.
Sada sam deo mora, deo talasa, ali moje telo je još uvek čvrsto, kosti i meso i ne bi preživelo udarac o strme stene.
Plivam. Samo tako ću se zagrejati. Plivam dalje od obale i koristim svoju moć ne bi li povratio delić onoga što je more uzelo od kopna tamo gde pripada...