Kao i svakog jutra u poslednje tri godine probudio sam se umoran i kao i svakog jutra u poslednje tri godine, prespavao sam doručak. Takođe, kasnim na časove. Kao i svakog jutra u poslednje tri godine, moja majka je ljuta na mene zbog toga. Kao i svakog jutra u poslednjih šest meseci meni je dosta svega. Ne želim da ustanem iz kreveta. Ne želim da otvorim oči i proživim još jedan dan. Sve što želim je da nastavim da spavam;sanjam da sam još uvek deo ogromnog mora i da čujem sve što se priča na moru, da spoznam svaki zvuk koji dotakne vodu; da znam sve što zna more. A dosta je znanja pohranjeno u toj hladnoj vodi.
Ali ne mogu. Majka me izvlači iz kreveta, kao i svakog jutra u poslednje tri godine. Doručak me čeka spreman na stolu. Hladan čaj, jer se nisam probudio na vreme i pregoreli hleb. Nešto sira i mesa. A onda me gura kroz vrata, direktno na prašnjav put. Nema vremena da se presvlačim, a nema ni potrebe. Spavam običen već tri godine, jer se već tri godine izvlačim noću iz kuće ne bi li skočio u hladnu vodu. Ne bih li radio ono što osećam da moram.
Ne mogu da se setim vremena kada se nisam vukao niz prašnjav put, napola zaspao, napola još uvek deo mora, gušeći se u prašini koju su podigli oni koji su prošli pre mene pitajući se: ’Čemu sve ovo? Zašto se trudim? Ne treba meni ovo... Ja sam...’ ’Talijane!’ Moje ime. Talijan. Konačno se budim i konačno prestajem da budem deo mora. Sada sam čovek. Dečak. Dve ruke, dve noge. Dva veoma pospana oka.
’Ratek.’, zevam široko dok izgovaram drugovo ime.
’Opet cele noći nisi spavao?’, pita me zabrinuto najodgovorniji šesnaestogodišnjak kojeg sam ikada upoznao.
’Da’, kažem, iako ne znam da li je to tačno. Ne sećam se kada sam izašao iz mora i vratio se u sobu. Poslednje čega se sećam je borba protiv talasa koji uzimaju od moje obale, od mog ostrva i oni što su uzeli poklanjaju moru. A moru se pokloni dopadaju. I hoće još. Još sitnih kamenčića, belih kao prvi sneg. Još, još, još od potpore mog doma, još i još, dok ne dobije sve, baš kao što stari pričaju.
Niko od njih ne zna. Niko od njih ne zna da ja noću hodim ivicom litice i da padam, da uzimam od mora nazad ono što je naše. Niko ne zna da ja jesam deo mora. Da znaju... Ne znam šta bi se desilo da znaju.
Ne zna čak ni Ratek. On jednostavno misli da imam problema sa nesanicom. Ko i ne bi, posle onog što mi se desilo?
’Hajdemo.’, prebacuje mi svoju mršavu ruku preko ramena. U očima mu čitam tugu i žaljenje.
’Pomoći ću ti da ostaneš budan.’ Kao što mi pomaže već svakog jutra u poslednje tri godine.




***


Stojim na najvišoj tački ostrva. Odatle se pruža neverovatan pogled, ali ja nalazaim da veoma malo uživam u njemu. Ali, i onako se nisam popeo ovako visoko zbog pogleda. Popeo sam se da budem sam.
Časovi su se završili pre samo pola sata, a ja sam već uspeo da se odmaknem skoro tri kilometra od zgrade u kojoj se održavaju. Postajem brži.
Činilo mi se da mučenje u vidu slušanja suvih glasova starih traje večno, ali jednom kada su nas oslobodilo, uvideo sam, kao što uvek iznova uviđam, da Sunce još uvek sija. Nije pao mrak i večna tama. Imamo još vremena do apokalipse...
Ne, bio je dan. I to topao, letnji dan, mada su se oblaci navlačili na horizontu.
U vetru čujem glasove svih onih ljudi što su sišli na obalu. Sitna dečica se smeju i viču, trče po plićaku. Uživaju u svojoj nevinosti. Ona malo starija kupaju se u maloj dubljoj vodi, rone i oprezno dave jedni druge zarad zabave. Najstariji se ne zabavlalju. Oni čekaju brodove koji se tek pojavljuju na horizontu.
Skrećem pogle. Osmatram unutrašnjost ostrva umesto njegove ivice. Ja na obalu mogu, ne, moram, ali tek kad padne noć. Čak i ovaj lagani pogled pod Suncem previše boli. Otići tamo dole po danu, videti svako zrno peska i plažu koja se uopšte nije promenila za tri godine nezamislivo mi je. Čak i pri samoj pomisli srce prestane da mi radi i zgrči mi se u grudima, a suze mi navrnu na oči. I ja krećem da plačem, jer upravo se na toj obali, na kojoj najstariji, dečaci od trinaest godina kakav sam i ja bio, čekaju brodove, moj otac se udavio.
Tog dana dolazio mi je u posetu, kao što mi je dolazio mi je u posetu svakog meseca od kako sam dovoljno star da imam sećanja na njegove posete. A i pre toga.
Moj otac je živeo na kopnu, a ja i moja majka ovde na ostrvu, sa njenom stranom porodice. Razdvojeni smo jer moja majka i otac nikada nisu bili venčani, niti im je to ikada palo na pamet. Upoznali su se, kako je moja majka to stalno uz kašalj i oboren pogled objašnjavala, na jednu noć i jedan dan, površno. No, moj me je otac ipak redovno posećivao, uvek donoseći poklone. I voleo me je. Ili mi je barem tako uvek govorio, svaki put kad bi zakoračio nazad na brod. ’’Volim te, sine. Ne zaboravi to...’’
Nisam zaboravio, iako ga već dugo nisam čuo kako izgovara to izgovara. Čak je i eho njegovih reči u mojoj glavi davno prestao da odzvanja.
Tog dana kada je umro more je bilo ćudljivo. Mirno, duboke plave boje u jednom trenutku, a već u sledećem uzburkano i crno poput ambisa. I tako celoga dana. Majka mi je rekla da ne očekujem oca tog dana, da bi samo ludak rizikovao život poloveći po takvom vremenu. Ali ja sam ipak nameravao da ga čekam. Imao sam nekakav osećaj da će se pojaviti.
I zaista, samo što sam stigao do kraja puta probijenog kroz šumu pre više vekova, brod se pojavio na horizontu. Jedini. Obično bi ih u isto vreme stiglo bar deset ili dvanaest, ali tog dana samo se njegovo jedro odvojilo od horizonta da bi postalo, pa... Jedro.
Dok sam stigao do obale, već je bio dovoljno blizu da vidim očevo namršteno lice, orošeno znojem i vene nabrekle na njegovim snažnim rukama. Kad me je video kako ga čekam na obali, osmehnuo mi se na kratko. I ja mu uzvratih osmeh. A onda je vetar iznenada ponovo zaurlao u mojim ušima, projirio kroz moje raširene šake, puštenu kosu i tanku, letnju odeću da bi na moru podigao talase više od mene. A ja sam bio visok trnaestogodišnjak. Kada se more smirilo, broda moga oca nije bilo. More gaje progutalo, a on se udavio. Sve to vreme ja sam stajao na obali, osmehnut, ne čineći ništa da mu pomognm...
Dugo nisam mogao da se otresem te pomisli. Skoro četiri meseca me je proganjala. Nisam prestajao da plačem. Jedva sam izlazio iz svoje sobe.
Isprva su me mazili i sažaljevali. Majka i svi ostali u kući. Deda, tetka Mer, njen muž Majkl i tri njihova sina, Geb, Zar i Uvel. Onda, kako je vreme prolazilo, a ja nikako nisam dolazio sebi prestali su da me sažaljevaju i postali su... Nešto grublji. Posebno ona tri glupaka, ni jedan od njih ni tri meseca stariji od mene.
Popustio sam, posle nedelja mučenja zajedljivim rečima, pod njihovim pritiskom i otišao ponovo na obalu, da se oprostim i pomrim se sa njegovom smrću više. Barem su oni tako rekli. Oni su želeli da se to desi. Ali, to se naravno nije desilo. Umesto toga raspao sam se posle jedne sekunde stajanja na pesku. Raspao u tako sitne deliće da ništa nije moglo da me sastavi nazad, mislio sam.
Mrzeo sam more zato što mi je uzelo oca. Mrzeo sam ga toliko da sam želeo da ga uništim i davio sam se u beznadožnosti te želje, jer znao sam koliko je ta želja nemoguća.
A u isto vreme sam i voleo more. Rodio sam se na njemu, na palubi broda, opet zbog nepredvidivosti mora. Majka je krenula sa kopna planirajući da stigne do ostrva na vreme da me na njemu rodi, u porodičnoj kući, kao što i treba, ali vetar i struja skrenuli su brod sa kursa i nekako je došlo do toga da se ja rodim na palubi od tamnog drveta, sto godina staroj, jedva dva metra dugačkoj, a olujni su talasi pretili da uzmu moj tek započeti život. Što se, hvala nebesima, nije desilo. Nekoliko sati kasnije stigli smo sigurni do ostrva i majka i ja. I stoga sam oduvek osećao da sam deo mora.
Ali tek te večeri saznao sam koliko tačno, kada me je more pokupilo sa plaže i odvuklo u svoje dubine. Srušio sam se na kolena preblizu granice mora i kada je došla plima i visoki talsi jednostavno sam bio odvučen.
Davio sam se. Nisam znao na koju stranu treba da plivam, gde je gore a gde gole, površina i dno. Ipak, pokušao sam da se izvučem. Zaplivao sam. I uskoro pod prstima osetio kameno dno. Nisam imao više vazduha u plućima. Prepustio sam se... I postao deo mora, koje me je nekoliko sati kasnije izbacilo izubijanog na svoje obale. Ali ne pre nego što sam saznao sve što more zna i osetio sve što more oseća. Čuo svaki razgovor vođen na vodi ili u njenoj blizini...
Od tad, od kako sam saznao šta mogu da uradim i da je ono što stari pričaju tačno, svake noći odlazim na obalu i skačem u hladnu vodu ne bi li ispravio to.

***

Još jedna noć, ista kao i sve prethodne. Skačem. Uskoro u ranjam u hladnu vodu. Struja se čini jačom nero ranije, ali osim toga sve je isto kao i uvek. Osim što mi danas um nije prazan kao inače. Prazan i spreman da dozvli šumu vode da ga ispuni. Ne. Danas je pun sećanja, jasnih i oštrih jer se događaj koji ponovo proživljavam u glavi desio tek pre nekoliko sati.
Zašto? Zašto je baš danas morala daizrazi svoju zabrinutost? Sa druge strane... Zar bi bilo koji drugi dan bio bolji? Svake noći skačem u vodu. Ma kog dana da je odlučila da povede razgovor, ovo bi se desilo. Nisam uspevao da postanem deo mora. I dalje sam bio čovek, dečak. Progonjen sećanjima...

***

’Talijane’, uzdahnula je kad me je videla, a glas joj je bio pun brige.
’Okliznuo sam se’, promumlah, brišući krv sa usne. ’Sve je u redu.’ Kiša je počela da rominja dok sam se spuštao niz stenu. Nisam na to obraćao pažnju, sve dok nije postala nešto jača, dovoljno jaka da me sasvim skvasi, slepi mi dugu, tamnu kosu uz glavu i učini svaki sledeći rukohvat nepouzdanim. Spustih se još nekoliko metra, a pljusak je postajao sve jači a stena sve klizavja. Opsovah, nakon što sam umalo paojer moja noga nije mogla da nađe dovoljno pouzdan oslonac. Zastadoh, na sekund, da bih smirio dah. Pred opasnošću od smrti srce je počelo da mi lupa kao ludo u grudima. Kada se smirilo, nastavio sam da se spuštam. Nisam imao drugog izbora. Ali sam dalje nastavljao sa duplom dozom opreznosti. Stigao sam do dna ne okliznuvši se nijednom ponovo. Ali, na dva metra od tla stena je postajala sasvim ravna, bez izbočina ili pukotina koji bi mogli da mu posluže kao oslonac. Zato sam, da bih sišao sa litice, morao da skočim na klizivao, blatnjavo tlo. Tek tu sam pao, na samom kraju, jer mi se natopljena zemlja izmakla pod nogama. Udario sam lakat, kuk i glavu, ali ništa nije bilo slomljeno. Najozbiljnija rana bila je ona na mojoj usni, koja je nastala posle, dok sam se dizao sa zemlje. Sam sam sebe ugrizao, zbog bola. Ništa nije bilo slomljeno, ali je zato sve veoma bolelo...
Okliznuo sam se još nekoliko puta tako da sam, dok sam stigao kući, bio sam sasvim mokar, kose pune lišća, a odeće natopljene blatom. Zato me je majka pogledala kako me je pogledala kad sam ušao.
’Ništa nije slomljeno’, nastavih da pričam, izuvajući se na vratima. ’Samo sam se isprljao. Sam ću to rešiti, ne nameravam tebi da natovarim dodatan posao...’
’Talijane...’, uzdahnu ona ponovo. ’Dobro sam, majko.’, odbacih cipele pune vode i uđoh unutra bos, ostavljajući mokre, blatnjave tragove za sobom. ’I to ću ja srediti!’, vičem, ulazeći u kupatilo.
Kad sam izašao, istuširan i u čistoj odeći, dok se ona prljava sušila na prozru video sam da su tragovi koje sam ostavio očišćeni i da me na stolu čeka vruć čaj. ’Majko, nisi morala...’, uzdahnuh, znajući da će me u jednom trenutku podsetiti na ovaj dodatan posao koji je zbog mene morala da obavi. A to podsećanje će veoma ličilo na prebacivanje... I desiće se uskoro, ako ne odmah onda sutra. Prvom sledećom prilikom kad se posvađamo.
’Zabrinuta sam za tebe, Talijane’, rekla je iznenada. Pogledao sam je zbunjeno pre nego što sam ponovio: ’Dobro sam. Samo sam se okliznuo’.
Prilazi mi i sklanja mi kosu sa lica. ’Nisi dobro moj dečače. Umoran si. Svakog dana se budiš umoran kao da uopšte nisi spavao. Ja moram da te izvlačim iz kreveta, a čak i kad ustaneš u tih nekoliko trenutaka koje provedeš u kući hodaš i gledaš me kao da nisi ovde. Izađeš na vrata samo ako ti pokažem gde su i ne vratiš se kući sve do večeri. Čim jedeš odlaziš u sobu i ne vidim te do jutra. Znam da ne provodiš vreme sa prijateljima, ako još uvek imaš neke. Srećem ih na plaži i kad ih pitam za tebe kažu mi da te ni oni uopšte ne viđaju van časova’. Iznenada me zagrli oko vrata i polaže moju glavu na svoje rame. ’Šta nije u redu sa tobom, Talijane?’
’Sve je u redu, mama...’, šapućem. Miriše na topao čaj koji mi je upravo skuvala i na razne začine koje su joj danas prošli kroz ruke. U vazduhu visi i miris ispečenog mesa i nečeg slatkog. Mirisi ručka koji sam propustio... Uživam u trenutku, uprkos tome što je za nju tako težak. Za mene je ovo topao trenutak, topao, miran i nežan. Takvi se ne dešavaju često u poslednje vreme. Zato ih svaki put kad se dese, makar i ovakvim povodom, zgrabim što čvršće mogu. Iako znam da će me zbog toga samo više boleti srce jednom kad prođu.
’Sve to je počelo od kako ti je otac umro...’, prošapta konačno i to. ’Majko...’, uzdahnuh tiho, a suze mi navreše na oči. Pomirio sam se sa tim da je mrtav i da nisam ja kriv, ali još uvek boli, svaki put kad ga se setim, to što ga više nikada neću videti jer ja i dalje očekujem da ću vidim, još uvek, posle svog ovog vremena. Očekujem da će se pojaviti. Negde, nekako... Iako znam da neće. Ne nadam se. Znam da nema nade. Ali protiv tog očekivanja, utknog duboko u moje biće, ne mogu ništa. Upravo zato toliko boli.
Majka me je pustila iz zagrljalja i poslužila me onim što je ostalo od ručka. Kada sam završio, oprao sam tanjir i pribor i otišao u sobu.

***

Briga u njenom glasu me toliko muči. Muči me i to što znam da će opet biti ljuta na mene ujutru, da dugo vremena neću videti tu brigu na njenom licu ponovo. Samo ljutnju i pomalo tuge.
’Da li da joj kažem?’, pitam se. ’Smem li da joj kažem? Da li bi mi poverovala? Da li bi to pomoglo ili ne?'
Ne mogu da postanem deo mora. Prošli su već sati. Skoro deset puta samizronio na površinu po vazduh i svaki put me je struja zamlo razbila o stene. Hladno mi je, nikako ne uspevam da se zagrejem ili izborim protiv struje, bez obzira što plivam svom snagom. Pod vodom, nad vodom, na vodi... Nema veze. Uporno gubim i ne uspevam da iskoristim svoju moć. Na kraju se, pred zoru, predajem. Talasi su noćas pobedili. Uzeli su deo kopna, a ja nisam uspeo da povratim ni prvicu toga.
Po prvi put u poslednje tri godine, sećam se kada sam i kako stigao do svog kreveta...