Kad sam se probudio osećao sam se kao da sam spavao šest dana, a ne šest sati. Već neko vreme se budim sasvim odmoran.
Tiho ustajem iz kreveta i sklanjam zavese sa prozora. Još uvek nije ni zora svanula. Trebalo bi da se vratim u krevet i pokušam da odspavam još malo. Bacam jedan pogled na pokrivače mokre od mog znoja i znam da se to neće desiti. Previše sam loše sanjao da bih se tako brzo vratio u prokleti krevet.
I previše sam se jasno sećao svojih snova. Sećao sam se kao da sam ih doživeo za stvarno, a ne samo u toku noći, u mom sopstvenom umu. Snovi, koji bi trebalo da izblede jednom kada um dosegne budnost, uporno su ostajali sa mnom, kao senke u mojoj glavi, i nisu me napuštali. A sanjao sam da sam deo mora. I to me je na smrt preplašilo.
Ti snovi verovatno ne bi uplašili nikoga drugog osim mene. Našao bi se neko ko bi čak rekao i da su prijatni. Ali, ako se uzme u obzir da već šest meseci nisam uspeo da postanem deo mora i da se izborim sa strujama, uzmem nazad deo kopna što ga je more ukralo...
Plašim se. Plašim se da više nikada neću postati deo mora osim u snovima.
’Makar je majka zadovoljna’, razmišljam dok spremam sebi lagani doručak. U poslednjih nekoliko meseci zbog izostanka noćnih borbi, moje raspoloženje, ocene i izgled znatno su se popravili. Konačno sam našao vremena i volje da skratim kosu i više nisam bio tako mršav. Nijednom nisam zakasnio na časove i polako sam, uz Ratekovi pomoć, hvatao korak sa ostatkom učenika i lekcijama koje su učitelji predavali. Više nisam bio tako melahoničan i sve više popodneva sam provodio kod kuće, umesto na liticama.
Žena je blistala zbog mog uspeha, verovatno verujući da sam se popravio zbog onoga što mi je rekla. Stalno mi se smešila i toplo mi zahvaljivala kada bih ja nju probudio ujutru umesto ona mene ili kada bi videla da ih sve na stolu čeka spremljen doručak. Zagrlila bi me svaki put kada bih sa časova doneo dobre vesti.
Ne mogu da kažem da nisam uživao u tom vremenu koje smo provodili zajedno. Bilo je takvo olakšanje čuti je kako se smeje umesto da viče na mene i znati da će se taj trenutak neće nestadi, da će se desiti i sutra i dan posle toga. Dokle god ne postanem deo moraponovo.
Ali te slatke, slatke trenutke trovalo je upravo to: strah da nikada više neću postati deo mora. Često sam se noću pitao, dok sam skidao so i pesak sa sebe: ’Šta će se desiti sa ostrvom sada, kada ga niko ne brani od mora?’
Plašio sam se i još nečega: jačine moje potrebe da ponovo postanem deo mora. Do sada sam uvek mislio da to radim samo zato što moraš. A sad kad mi je iznenada oteta mogućnost da to budem shvatio sam da mi to treba, da ja to očajnički želim. Tog osećaja plašio sam se mnogo više nego onog drugog, koji mi je govorio da je predugo prošlo od kako je deo onoga što je more uzelo vraćeno kopnu i da će se nešto loše desiti. Loše po sve na ostrvu, ne samo po mene.
I kao što sam bio u pravu kada sam čekao oca na obali u vreme kada bi samo ludak plovio morem, bio sam u pravu i ovog puta...
Ono čega sam se plašio, doduše, nije se desilo tako skoro kao što sam se plašio, ali se desilo...



’Još mesec dana je prošlo u životu normalnog dečaka koji je jednom mogao da postane deo ogromne vode koju zovu morem’, pomislih ogorčeno dok sam lagano trčao putem, podižući oblake prašine iza sebe. Oni koji dođu posle mene, moraće da gutaju tu prašinu, kao što sam je ja gutao sedam meseci ranije dok sam redovno kasnio.
Ratek više nije morao da mi pomaže sa učenjem. Sada sam bio na istom nivou kao i on, možda čak i malo bolji, jer sam za razliku od njega dobijao dobre ocene i iz fizičkih testova. Majku nikada nisam video ovako srećnu. Čak su se i tri tupana ponašala prema meni drugačije. U stvari su me pozvali da igram loptu sa njima. Geb i ja smo pobedili Zara i Uvela sa dvadeset prema pet. Sve je bilo divno i savršeno, ali ja sam se osećao gore nego ikada. Ljuto. Ogorčeno. Očajno. Moja moć mi je nedostajala kao... Kao.. Nisam imao poređenje za oštar bol izostanka koji sam osećao u grudima.
U stvari, imao sam jedno poređenje, ali sam se plašio čak i da pomislim tu rečencu: nedostajala mi je koliko mi je nedostajao i otac. Više se nisam čak ni plašio tog osećaja, te... Ovisnosti. Samo sam želeo svoju moć nazad. Nedostajala mi je, toliko da su mi ponekad suze navirale na oči kada bih shvatio koliko je vremena prošlo od kako sam je poslednji put osetio.
Pokušao sam da ugušim taj osećaj, ne iz straha od njega već zbog bola koji mi je nanosio. Zatrpavao sam ga dnevnim zadacima i umorom koji sam osećao posle aktivnog dana, kao i ubeđenošću da mi se moja moć nikada neće vratiti. Ali, koliko god da sam zadužena obavio u toku dana i uprkos svakom metru koji sam pretrčao kada više nisam mogao da stojim na nogama, umor koji bih uveče osećao na kraju dana nije bio ni blizu dovoljan da uguši tu goruću želju, bol izostanka. Niti sam ja zaista bio ubeđen u odsustvo svoje moći.
I zato sam se vraćao na obalu svake noći i skakao u hladnu vodu. No, ni jednom nisam uspeo da ispraznim um i dozvolim vodi da ga ispuni. A posle svakog neuspeha bilo mi je sve teže da se sa deset metara visine bacim u legenu vodu. Od skora, svaki put pre nego što bih skočio, pomislio bih: ’Ovo nije dobra ideja. Šta ako poginem, pokušavajući da uradim nešto što ne mogu? A očigledno je da ne mogu. Šta se to promenilo od juče što me je nateralo da pomislim da ću ove noći uspeti?’ A onda bih se bacio, posle tog kratkog, površnog momenta neodlučnosti.
Koji je svakog puta postajao sve dublji, sve duži. Dok se na kraju, prethodne noći uopšte nisam ni bacio. Sada sam duboko žalio zbog toga, zato su mi misli bile tako gorke.
Stigao sam do kraja puta. Široka trospratnica u kojoj su se održavali časovi zauzimala je veći deo čistine predamnom. Samo su tri ćoška, jedan okrenut šumi, prekriven visokom zelenom travom i dva okrenuta ka moru, uređena za testiranje fizičkih sposobnosti, bila neokupirana. Samaa zgrada bila je šira nego što je bila visoka, zidova obojenih u prljavo smeđu boju koja je zbog blizine mora i jačine vetra ovde već počela da se skida. Uskoro će morati ponovo da je farbaju. Možda dobijemo slobodan dan...
’Hej, Talijane’, pozdravi me neko od pozadi, tek stigao na čistinu. ’Opet si prvi.’, čestita mi zadihano.
’Da’, odgovorih mu odsutno. ’Trudim se. Hej, čini li ti se kao da nešto nije u redu sa onim tamo delom proplanka?’ Pokazah na posldnji ćošak koji je oduvek bio neuređen i nije služio ni za šta.
’Ne...’, Mateo napravi korak napred da bi stajao u istoj liniji sa mnom i zaključi prema Suncu ne bi li bolje video pokazani mu deo ravnice. ’Zašto?’
’Ne znam’, odgovorih mu iskreno. ’Prosto mi ne izgleda isto kao i juče...’ A onda se nama na oči dobar deo litice odvali od kopna i sruči u more...
Bilo je tačno onako kako su stari pričali da će biti: more se diglo i došlo po ono što želi da učini svojim. Bilo je užasno.
Doduše, hvala nebesima, priča u kojoj se talasi dižu da progutaju celo ostrvo nije se sasvim ostvarila. Za sada su se talasi zadovoljili time da se podignu do moje visine i progutaju nekoliko metara litice. Za sad. Znao sam da je to samo za sad, da će doći po više, pogotovo sada kada sam ja izgubio svoju moć.
Trčim neobazirući se na to gde idem. Korake pravim na osnovu sećanja, ne osećaja. Stoga, svaki sledeći korak može biti smrtonosan jer se put možda promenio. Ali ja ne brinem sada o tome. Verujem svom sećanju i verujem da se obala nije promenila. Nemam dokaza da se put nije promenio, i trebalo bi da budem oprezniji nego ikada, jer sam već video jedno rušenje, ali nisam. Samo verujem da neću poginuti pre nego što stignem do mesta sa kog uvek skačem. Iznenada, zakoračujem u prazan prostor. Put se promenio. Padam.
Iznenada otrkivam hiljadu malih stvari. Prepoznajem melodiju koju mi vazduh viče na uši dok padam. Slušam je oduvek, svaki put kad vetar krene da mi duva kroz kosu.
Žao mi je što ću umreti. Postojalo je još toliko stvari koje sam želeo da uradim.
Jadna moja majka. Konačno je, makar na nekoliko meseci, bila ponosna na mene. A sad će me izgubiti.
Plašim se smrti. A opet pad me... Uzbuđuje. Kao što me je pad kroz otvoren vazduh uvek uzbuđivao ranije. Srce mi toliko jako udara da ga čujem u ušima, uprkos vetru. Čini mi se da će mi se iskočiti iz grudi, koliko snažno mi udara od rebra.
Shvatam i da se smešim. Široku, srećni osmeh razliva mi se licem. Jednim trezajem celog tela okrećem se tako da pravilno padnem u vodu. I nekom ludom srećom pogađam onih pola metra vode između stena koje su na ovom delu puta načičkane jedne uz drugu toliko da iglu ne bi mogao da baciš između njih tako da upadne u vodu.
A ja sam u vodi. Hladno mi je, kao i uvek. I još uvek nisam izbegao čeljusti smrti. Struja me vuče, želi da me razbije od te dve stene između kojih sam se uvukao. Borim se protiv struje. Više nego išta želim da se izvučem odatle, iz te smrtonosne klopke. Jednom na otvorenom moru, biću siguran. Samo, pre toga... Ako ne dođem do površine smesta, ugušiću se.
Nekako se hvatam za vrh klizave, morem uobličene stene i izbacujem se na površinu, koristeći se samo snagom koju posedujem u ramenima. Koja nije mala, ali ipak nije ni dovoljna da podrži celu moju telesnu težinu, pogotovo kad se uračuna i sila morske struje koja me baca okolo. Na površini ostajem tek sekund, sasvim dovoljno, doduše za jedan dubok uzdah vazduha.
Kad sam se vratio ispod površine i kosti i mišići ramena su me boleli zbog tog jednog izvlačenja na površinu a ja nisam mogao da stanem i odmorim se, već sam nastavljao da se borim protiv struje, koristeći upravo te iste kosti i mišiće. Gornji deo tela mi je goreo, a ono vazduha što sam udahnuo nije izgledalo dovoljno. Davio sam se. Ponovo.
I opet sam se borio svim snagama, protiv struje i talasa, protiv čitavog mora, ja sam. Kao i uvek. I pobedio sam. Dokopao sam se otvorene vode, daleko od stena, gde je struja bila slabija. Probio sam površinu i duboko udahnuo. Održavao sam se iznad vode čistom snagom volje kako sam bio umoran i izubijan, duboko, teško dišući.
Plutao sam tako nekoliko minuta, a onda sam potonuo pravo na dno, povučen težinom čistog očaja koji me je obuzeo. Opet nisam uspeo. Opet nisam postao deo mora.
Možda više nemam svoju moć. Možda sam je nekako izgubio, negde usput. Previše se odvojio od mora da bih ponovo postao njegov deo.
Razmišljao sam o tome dok sam tonuo pravo na dno. Osetih ribe i druge morske životinje kako prolaze kraj mene, zaobilazeći moje nepomično telo kao da nije ništa zanimljivije od bilo kog drugog kamena koji tone, pravo dole, do dna. Koje sam uskoro osetio pod prstima. Mek, mokar pesak što mi klizi kroz šake i oštro kamenje koje mi nije davalo da legnem lepo na dno i prepustim se. Pomerih se malo ulevo ne bih li se otkačio sa kamena, ali to je samo dovelo do toga da legnem na veoma nezadovoljnu hobotnicu koja mi je ispustila oblak mastila u lice i otplivala dalje.
Nema mira za mene, čak ni na morskom dnu. Pa, ako je to slučaj, mogu onda da uživam u svim ovim malim nelagodnostima negde gde mi je toplo. Podigoh se na noge i odbacih od dna, u tri zamaha ruku isplivavši na površinu i duboko udahnuvši. Otplivao sam još malo dalje da bih bi siguran da na putu do obale neću naleteti na stene, a zatim zaplivao ka ostrvu.



Budim se iz sna bez snova. Pomalo sam dezorijentisan. Ne znam gde sam. Poslednje čega se sećam je... Skakanje u vodu. Da li to znači da sam uspeo, ponovo postao deo mora? Pokušavam da otvorim oči, ali otkrivam da ne mogu. Podižem ruku do lica. Prekriveno je tankim slojem mokrog peska koji mi je slepio kapke. Pesak?
Mahnito ga brišem sa lica i otvaram oči. Ležim na plaži i zurim u poslednje zvezde na nebu koje polako blede. Panično se dižem na noge i ponovo zatvaram oči, refleksno. Izlazeće Sunce diže se pravo ispred mene. Ali, to znači da sam onda... Na potpuno pogrešnom kraju ostrva. Ako sam uopšte na ostrvu...



Sve me je bolelo. Svaki pokret donosio mi je novi ubod bola, posebno u mojim ramenima i rukama. Bolelo me je čak i da dišem previše duboko. A nisam pravio neki veliki napredak. Sunce je već bilo visoko na nebu, a ja nisam još uvek sišao sa plaže. Pružala se u nedogled, činilo mi se, kao pustinja. Kilomteri peska i peska i letnje vrućine. Barem je more bilo blizu. Kada bi mi postalo previše vruće, oteturao bih se do vode i bacio u plićak naglavačke, tako da nosem dodirenm mokar pesak ispod nekoliko centimetara talasa što dolaze i odlaze. Veći deo tog vremena koje sam proveo hodajući vrtelo mi se u glavi i nisam imao nikakvog pojma gde sam to ja, kako sam tu došao i gde uopšte idem. Na kraju sam samo seo na pesak i zurio ka istoku, u more, dok mi je Sunce grejalo leđa.
’Talijane!’ , zelete se neko u mene velikom silom i zagrli me s leđa. Okrenuh ukočen vrat da bih video ko. ’Ra... Ratek?’, progovorih suvim glasom zbunjeno. ’Našao sam ga!’, povika moj drug, neobazirući se na mene naizgled. Onda se okrenu pravo ka meni sa besom u glasu, ali suzama u očima. ’Gde si bio, Talijane?! Već nedelju dana te tražimo po ostrvu!’
’Ne... Nedelju dana?’, nakašljak se zbunjeno, a moje suvo grlo se stegnu.