***

’’Talijane!’’, povikaše svi u glas. Izleteo sam iz vode brže nego što sam u nju ikada ušao, kašljući i gušeći se. Od zaprepašćenja sa udahnuo pola mora kad se sitno, lepo lice, oštrih crta, crnih očiju i tamno crvene kose pojavilo ni od kuda i zahtevalo da mu odgovorim. Izgledalo je tako poznato...
Izbacivao sam vodu iz pluća neko vreme, dok su me prijatelji zabrinuto gledali i tapšali tu i tamo po leđima. Na kraju sam se srušioi na leđa, teško dišući.
’’Jesi li dobro?’’, upita me Ratek zabrnuto. Klimnuh glavom, kako me je grlo bio previše nagrizeno slanom vodom i kašljanjem da bih mu odgovorio trenutno.
’’Šta ti bi?’’, nastaviše da me gnjave, ne dajući mi da dođem do daha.
’’Učinilo mi se...’’, prodahtah. ’’Učinilo mi se da sam video nešto...’’
’’Ajkulu?’’, upitaše me zabrinuto.
’’Ne.’’, prodahtah.
’’Šta drugo?’’, verovali su da mora da je bilo nešto opasno da me tako prestravi i natera da izletim iz vode.
’’Osobu.’’, odgovorih zbunjeno.


***

Nisu prestajali da me zezaju celog poslepodneva. ’Talijan se zaljubio’, ’Talijanu se priviđa devojka’. Talijan ovo, Talijan ono... Usta nisu zatvorili. Sve ih je zanimalo na koga je ličila devojka ’koja mi se učinila’. Iskreno sam im odgovorio da nije ličila ni na koga koga sam ikada upoznao. Prećutao sam da mi je, međutim, izgledala poznato. I da mislim da mi se nije priviđala. Umesto toga sam se lagano, navodno postiđen, uvukao u vodu.
I dalje je bila tamo, nadurena.


***


’’Rea.’’, prošaptah iznenada čim sam je video ponovo. Ko je ona?
’’Sad mi odgovaraš.’’, okrene mi leđa nadureno.
Zurio sam u njena leđa zbunjeno. Izgledala su kao da su stvorena od mreže talasa kao i ostatak nje. Njena kosa, i ramena, sve osim njenih očiju, koliko sam se sećao. Video sam ih samo na sekund, ali izgledale su veoma bistro i veoma stvarno.
’’Ko si ti?’’, upitah je zbunjeno.

***


’’Rea.’’, prošaptah iznenada čim sam je video ponovo. Znao sam koje ona, ali... Ko je ona?
’’Sad mi odgovaraš.’’, okrenu mi leđa ona nadureno.
Zurio sam u njena leđa zbunjeno. Izgledala su kao da su stvorena od mreže talasa kao i ostatak nje. Njena kosa, i ramena, sve osim njenih očiju, koliko sam se sećao. Video sam ih samo na sekund, ali izgledale su veoma bistro i veoma stvarno.
’’Ko si ti?’’, upitah je zbunjeno.


***

’’Ratek...’’, reče zabrinuto Rajn dok su se drugovi ostali na obali spremali da napuste plažu. ’’Talijan...’’
Ratek se osvrnu ka moru. Svakim minutom Sunce je sve više nestajalo, a voda je postajala sve više i više crvena. Sve dok Sunce, u jednom poslednjem, žarokom, bljesku, kada se poslednji snop svetlosti prelomio o staklastu površinu vode i zaslepio ih, nije nestalo. Onda se okrenuo ka kopnu, i udahnuo duboko miris borova koji su okruživali stazu koja je vodila kući.
’’Dobro je on, siguran sam. Nema svrhe da ga tražimo. Ume sam da se vrati kući.’’, prebacio je torbu u kojoj je nosio svoje stvari preko ramena i zaputio se ka domu, dok je Rajn išla iza njega, zabrinuto se ovrćući ka moru boje mastila...

***

Isprva nije htela da mi odgovori. Okrenula mi je leđa i nije nameravala da me pogleda ponovo, jasno je to pokazivala. Imao sam osećaj da radi nešto čudno sa usnom da bi izgledala što nadurenije.
’’Rea...’’, pomislih njeno ime ponovo za sebe. Nije mi značilo ništa više nego što mi je značilo malo pre. Niti se moje sećanje pokrenulo, otkrivši mi tajnu njene povezanosti sa mnom. ’’Rea...’’, pomislih ponovo, pokušavajući da je se setim, ali um mi je uporno ostajao prazan.
Prazan kao more oko nas. Shvatih da ne tonem niti me pritisak vode gura ka površini. Plutao sam u mutnoj, sivoj vodi, tačno iza nje, u istom položaju kao i kad sam zaronio, pre... Ko zna koliko vremena. Oprezno zamahnuh rukama i ispravih se. Sada je izgledalo kao da stojim ispod vode, kao što bih stajao na kopnu. I dalje sam zadržavao dah. Nekako mi to nije smetalo...
’’Da li ti to zadržavaš dah?’’, okrenu se ona iznenada ka meni. Klimnuh glavom zbunjeno. Čudno me je pogledala.
Inače, bio sam u pravu. Oči su joj bile duboke braon boje, najstvarnije moguće boje, najstvarnijeg mogućeg oblika. Veoma stvarno, zarazliku od ostatka njegnov talasastog, vodenastog, mreškavog tela.
’’Zašto?!’’, upita me ona razdraženo. Pogledah je zapanjeno. O čemu to ona priča? Pokušah da joj objasnim da moram, bez otvaranja usta.
Dok sam se ja bacakao unaokolo kao riba uhvaćena na udici, njene oči su se polako punile užasom i širile, sve više i više dok nisu bile dva put veće nego što bi trebalo da budu.
’’Talijane...’’, prošaputa ona tužno. ’’Pa ti se ne sećaš!’’ Umirih se i pogledah je ozbiljno. Zatim klimnuh glavom i ispustih dah.
***

’’Ratek!’’, mladić se okrenu.
’’Uspori.’’, reče zadihano Rajn. ’’Ne možemo svi da se penjemo tako brzo kao ti!’’
’’Izvini.’’, stane on.
Osmehnula mu se i stala kraj njega, duboko udahnuvši da bi povratila dah.
’’Nema veze. Nisi ti kriv što ja nisam u kondiciji.’’, namignu mu ona.
Ratek se blago, odsutno osmehnu.
’’Talijana i dalje nema...’’, reče ona posle nekoliko trenutaka tišine. ’’Ne misliš da je ponovo...’’
’’Ne.’’, reče Ratek odsečno i okrenuvši devojci leđa. Smesta je nastavio dalje.
’’Ratek! Čekaj!’’

***

***

Samo se odjednom pojavio iz vode. Izronio je ne uznemirivši površinu. Hodao je kao da hoda kroz vazduh. Voda je oko njega ostajala kristalno čista i ravna kao staklo. Njegov hod nije sa dna podizao oblake mulje i blata i mutio vodu niti je delioi njenu površinu. On je sada bio deo mora. Samo se kretao napred, ka obali. Ne kroz vodu, već kao deo nje. Stigao je do dela gde je voda postajala plića. Tu je stao.
More mu je dopiralo do struka. Na površini se video skoro savršen Talijanov odraz, do poslednje bore na licu, nastale zbog mrštenja. Gledao je ka moru i mrštio se. Pogledao je ka moru još jednom i namrštio se još više. Onda se osmehnuo. Ponovo se okrenuo ka kopni, sa tim istim sablasnim osmehom na lice. Izašao je na plažu.
Počeo je da duva lagan, ali svež vetar, a on je bio sasvim mokar kad je izašao na plažu. Trebalo je da mu bude hladno. Da zadrhti. Ali, on ništa nije osećao, samo mekani pesak pod nogama. I more iza sebe, more oko sebe, more u sebi. Iz njegovog odraza projektovanog na površinu, Rea ga je užasnuto posmatrala. Talijan podiže glavu ka nebu, napunivši pluća vazduh, spremajući se da zaurla iz sveg glasa i oslobodi svu svoju moć mora na kopno

***