Ratek se prvo sam podiže na noge, a zatim pruži ruku ne bi li i meni pomogao da ustanem. Zurio sam zbunjeno u njegov dlan prekriven peskom. ’’Talijane?’’, pozva me on.
Nisam mu odgovorio. Zbunjeno sam zurio u njega. Mogao sam samo da pretpostavim kakav mi je izraz lica bio. Verovatno kao da ga prvi put u životu vidim, jer mu se iskren strah pojavio za očima. A onda se i svi ostali spustiše na plažu i počeše da viču i smeju se, obilaze oko mene u krugovima da bi se uverili da sam dobro. A ja sam samo zbunjeno zurio u sve njih.




Šetnja do kuće trajala je čitavu večnost, uglavnom zbog mene i bola koji mi je svaki korak nanosio. Pregledalo me je nekoliko ljudi od glave do pete i zaključilo da ništa nije slomljeno, ali je mene ipak sve bolelo. Svaki korak, svaki udisaj. Ipak, zgađeno sam odbio da me neko ponese do kuće.
Kada smo stigli, majka je počela da plače čim me je videla, kose pune peska, verovatno crvenih očiju, u odeći od pre nedelju dana, koja je bila isprljana i istrošena, ali u jednom komadu.
Obesila mi se oko vrata, zagrlivši me čvrsto, a ja izgubih ravnotežu i padoh na kolena. Pala je za mnom, plačući mi u rame. Zagrlio sam i ja nju, ali sam ćutao.
’’Talijane, Talijane, Talijane...’’, ponavljala mi je ime kroz suze kao neku bajalicu. Na kraju su nas oboje podigli na noge i uvelu u kuću, gde su nas nahranili i ugrejali. Nije prestajala da me gleda, očima nateklim od plača, sa tamnim podočnjacima ispod njih. Izgledalaje kao da je ostarila sto godina u mojim očima.
’’Talijane.’’, pozva me Ratek posle nekog vremena. Kuća je bila puna ljudi. Porodica, prijatelji, poznanici, oni koji su pomogli u potrazi, svi su se okupili ovde kada su čuli da sam dobro. Podigoh pogled ka njemu, usana i dalje čvrsto zapečaćenih. ’’Šta ti se desilo, Talijane? Gde si bio sve ovo vreme?’’ Pokušao sam da mu odgovorim. Otvorio sam usta, ali nisam mogao da progovorim. Kao da mu se nešto zaglavilo u grlu i sprečavalo zvukove da izađu napolju.
Slegnuh ramenima. ’’Ne znaš?’’, namršti se on. Napravih grimasu za koju sam znao da će znati da znači: ’Tako nekako’.
’’Ne sećeš se?’’, progovori Majkl. Klimnuh glavom. ’’Talijane...’’, posegnu majka rukom ka meni. ’’Zašto ne govoriš, Talijane?’’ Slegnuh ramenima i pokazah glavom ka svojoj sobi. Hvala nebesima, pustili su me da odem u krevet.





Sutradan mi je bilo bolje, mogao sam da hodam kako treba, bez bola i gubljenja ravnoteže, mada sam se još uvek osećao pomalo slabašno i nešto nije bilo u redu sa mojim glasom.
Nisu me pritiskali da bi saznali šta se desilo, niti su mi postavljali uopšteno previše pitanja na koja nisam mogao da odgovorim klimanjem ili odmahivanjem glave. Ratek je bio tu kada je trebalo prevesti grimase kojima sam izražavao odgovore koji su se sastojali od dve ili tri reči. Veći deo tog dana, i sledeća dva dana, proveo sam ne radeći ništa. Svi su hodali u krugovima oko mene ne uznemiravajući me.
U sumrak četvrtog dana, to mi se smučilo. Pridružio sam se ostatku porodice u kuhinji i počeo da im pomažem u pripremanju obroka. Nisu ništa rekli. Samo su mi napravili mesta u kuhinji. Iako mi je bilo drago što sam se konačno pokrenuo, nisam dugo izdržao među njima i njihovim sporazumevanjem bez reči i pogledima sa strane i pomeranjem ramena da ne bih morao da se guram kroz njih... Umesto toga otišao sam u svoju sobu i zaključao vrata. Onda sam otvorio prozor i iskrao se napolje. Ostao sam napolju dok mrak nije sasvim pao, preskočivši večeru.
Stajao sam na litici i slušao more, kotrljanje talasa i krik galeba u vetru sa pučine... Poželeo sam da zaplivam. Ne da bih postao deo mora, već samo da bih protegao mišiće. Odlučio sam da ću to i da uradim uskoro.
Ta šetnja po mraku koštala me je ujutru. Probudio sam se tačno u pet, umirući od gladi. Iskrao sam se iz sobe do kuhinje i video da još neko nije mogao da spava.
’’Oh, Talijane.’’, pozdravi me umornog pogleda majka. ’’Dobro jutro...’’
Pokušah da joj odgovorim. ’’Dobro jutro.’’, i konačno sam ponovo progovorio.
Narednih nekoliko dana bio sam promukao, kao da sam prethodnu nedelju, onu koje se ne sećam, proveo urlajući ceo dan i noć. Što je sasvim bilo moguće, s obzirom na to da se prethodne nedelje ne sećam.
Tek sam sad shvatio koliko mi to smeta. Gde sam bio? Šta mi se desilo? Zašto ničega ne mogu da se setim? Poslednji događaj pre plaže mi je bilo rušenje litice...
Od te misli me spopade hladna jeza: to je poslednje čega se ja sećam, ali nešto mora da se desilo posle toga. Šta? Šta sam propustio?
’’Ratek.’’, pozvah ga tiho. Savetovali su me da nastavim da ćutim da bi mi se glas što brže sasvim oporavio. Trudio sam se, ali tu i tamo zaista sam morao ponešto da kažem. Kao na primer sada ili malo pre kada mi se preko glave popelo njihovo hodanje na prstima oko mene. Jednostavno sam se izvikao na njih, uglavnom besmislice, ali mislim da su shvatili zašto sam se iznervirao. Zato smo Ratek i ja sada sedeli na liticama, sami.
’’Hoćeš da krenemo nazad?’’, upita me on s nadom. Odmahnuh glavom. ’’Ali ti možeš da ideš.’’, rekoh mu. ’’Biću ja dobro. I vratiću se nazad, u jednom trenutku.’’
Izgledalo mi je kao da me zato prati svuda, da bi bio siguran da ću se vratiti kući. I nisam bio siguran da li to radi zato što želi ili zato što su mu rekli.
Kolebao se, ali nije mu trebalo dugo da odluči. Ipak su njegove opcije bile sedenje na hladnoj steni kraj mene u jednom od svojih raspoloženja, gorim nego ranije, ili nešto drugo.
’’Samo, pre nego što odeš.’’, zamolio sam ga. ’’Poslednje čega se sećam je rušenje litice... Šta se desilo posle toga?’’ Napravio je grimasu i seo nazad kraj mene da mi prepriča događaje od te nedelje.
’’Desilo se još nekoliko rušenja. Osim tog prvog sva su bila sa druge strane ostrva, što je dobro, jer da su se desila ovde nekoliko ljudi bi izgubilo kuće. Bila su ogromna, Talijane, veća nego prvo, najveća kojih se stari sećaju. Svi su poludeli, stari su počeli čak da pričaju o prelasku na kopno, zauvek. Nekoliko porodica je i otišlo posle petog ili šestog rušenja... Uglavnom one kojima su stari glava porodice, niko koga poznajemo previše dobro.’’
’’Kad je bilo poslednje rušenje?’’, upitah tiho. ’’Dan pre nego što si se ti pojavio.’’, odgovori mi on opreno. ’’Talijane...’’ ’’Ne sećam se šta mi se desilo, Ratek. Ne krijem ništa. Zaista se ne sećam i to me zaista nervira...’’
On ustade uputivši mi pogled koji nisam susreo, te nisam znao kako se oseća u tom trenutku, i otrča.
Ja sam ostao još dugo, nekoliko sati posle sumraka, i razmišljao. Razmišljao sam o njegovim rečima i strahu starih, njihovim pričama koje su njima preneli njihovi stari i tako vekovima unazad. Ta priča se priča već dugo, da li je moguće da će se desiti sada, dok sam ja živ?
Razmišljao sam i o nekim drugim stvarima, o plaži na kojoj su me pronašli i o tome kako mi se pliva.
I o još nekim stvarima. Uglavnom o tome kako se ja sam ne plašim talasa iz priča koje pričaju stari. Pa šta i ako se desi? More samo uzima nazad ono što je od njega uzeto. Zar ne?


Prošlo je neko vreme. Ne znam koliko vremena. Jednog jutra sam se probudio i svhatio da ne znam koji je dan u nedelji ili dan u mesecu. Nisam bio siguran ni koji je mesec, a kamo li koliko je dana prošlo od one nedelje koje se još uvek ne sećam.
Ustao sam natmuren i čangrizav, i to mora da se videlo sa kilometra, jer su me svi izbegavali u širokom luku. Čak i majka.
Bio sam raspoložen za svađu kada sam izašao na vrata, ali usput nisam nalete ni na koga sa kim bi mogao da se posvađam. Zar su poslali obaveštenje da sam loše raspoložen? Mogao bih da pronađem Rateka, s njim i da se posvađam, kasnije će mi oprostiti. U jednom trenutku. Nadam se.
Zaputio sam se ka njegovoj kući, šutirajući kamenje, povijenih leđa, ruku duboko zabjenih u džepove. Slika i prilika lošeg raspoloženja. A onda sam naleteo na Miriona, najstarijeih od starih. Bukvalno naleteo.
Odmakoh se korak unazad. ’’Izvinite.’’, promrmlja ni ne podigavši pogled i nastavivši dalje.
’’Talijane?’’, pozva me on kad sam već bio skoro šest koraka iza njega. Uzdahnuh tiho i okrenuh se. ’’Žao mi je što sam naleteo na Vas, Mirione. Trebalo je da pazim kuda idem.’’
’’Nema veze, dečače, nema veze.’’, mrzim kad me nazove dečakom tim svojim blagim glasom. Obraća mi se kao da imam pet godina. ’’Kako si?’’, prišao mi je. ’’Dobro.’’, odgovoriš, trudeći se da sakrijem barem malo svoju natmurenost, ali nije mi uspevalo.
’’Još uvek se ne sećaš ničega?’’
’’Ne.’’, skrenuh pogled udesno.
’’Ah.’’, uzdahnu on tužno, a ja skoro frknuh. ’’Ostavi me više namiru.’’, pomislih ljutito.
’’A kako ti je majka?’’
’’Dobro.’’, slegnuh ramenima i dalje skrenutog pogleda. On lagano klimnu glavom.
’’Reci mi, razmišlja li tvoja porodica da se preseli na kopno?’’
’’Ne.’’, odmahnuh glavom. On se namršti.
’’Majka i Majkl i ostali odrasli su baš raspravljali o tome nakon poslednjeg rušenja’’, koje se desilo prošle nedelje, ’’i odlučili su da to nije dovoljno da ih natera da napuste porodičnu kuću.’’
On lagano odmahnu glavom. ’’Da li ćete se Vi odseliti?’’, upitah ga drsko, jer me je to njegovo odmahivanje glavom još više iznerviralo.
’’Ne još. Za sad sam istog mišljenja kao i vi: ovo što se desilo još uvek nije dovoljno da me otera odavde. Ali, Geo i njegova deca i žena su se odselili, pre nekoliko nedelje i dobro im je na kopnu. Uskoro ću i ja za njima, čim se postaram da sam uradio sve što mogu za ljude ovde, jer more je gramzivo i uskoro će uzeti još i još, dok ne ode celo ostrvo... I svi na njemu.’’
’’More nije gramzivo!’’, odgovorih ljutito,pogledavši ga pravo u oči svojim najmračnijim pogledom. ’’Ono samo uzima isto onoliko koliko ljudi izimaju od njega.’’
’’Talijane, šta to govoriš?’’, upita me on zaprepašćeno, a ja se odmakoh od njega, i dalje ga mračno posmatrajući.
’’Dečače...’’, uzdahnu on. ’’Šta se tebi desilo?’’
’’Izvini te me, krenuo sam na plivanje.’’, okrenuh se i potrčah.




Nekoliko sati kasnije i ja sam morao da se zapitam šta mi se to prokleto desilo te nedelje.
Sećao sam se svih svojih borbi protiv mora i vraćanja delova obale obali, ali sada nisam mogao da shvatim zašto sam to radio.
Sećao sam se svega što mi je more uradilo, uzelo oca, izjdalo dom i opet, opet... Nisam želeo da se borim protiv njega.
Plivao sam dugo samo radi plivanja, ni jednom ne potopivši glavu ispod vode i ni jednom ne osetivši ni da sam blizu toga da postanem deo mora.
Ipak, nešto sam osećao. U vodi, moja sećanja kao da su postajala jasnija. Kao da sam se mutno prisećao noći onog dana kada se litica kraj zgrade u kojoj nam drže časove srušila. Te noći sam pokušao ponovo da postanem deo mora i nisam uspeo.
Iznenada shvatih da sam se toga setio još na plaži, skakanja u vodu. Mora da sam kasnije zaboravio, jer to i onako nikome nisam mogao da kažem.
Vratio sam se na obalu i sedeo u plićaku igrajući se sitnim kamenčićima i razmišljao.
Šta mi se desilo? Zašto sam se promenio, i kako to da nisam primetio da sam se promenio? Kako to da niko drugi nije primetio da sam se promenio, osim starog Miriona malopre?