Poglavlje četvrto: Neosnovan strah

Ležao sam u krevetu sklopljenih očiju i slušao šuštanje vetra. Iznenada je počeo jako da duva ranije danas i nije mi se činilo kao da će uskoro da prestane. Bio je to jedini zvuk koji se čuo, šuštanje vetra, pošto je bilo kasno. U stvari, veoma kasno, jer samo kasno je bilo kad sam legao.
Želeo sam da ustanem i proverim koliko je sat, ali nisam mogao da se natera. Već sam imao osećaj da ću probdeti celu noć. Ako se izvučem iz kreveta i sasvim se razbudim zaista neću imati nikakve šanse da zaspem.
Krenuo sam da se spremam za krevet negde oko ponoći, što bi značilo da sam u krevet legao negde oko pola jedan. Iz nekog razloga, nisam zatvorio vrata, kao što inače radim. Umesto toga ostavio sam ih širom otvorena, čak sam ih i zaglavio stolicom da bih bio siguran da ih promaja neće zatvoriti u toku noći. Zatim sam legao, ali sam ubrzo ustao da bih širom otvorio i prozor. Osećao sam neku neprijatnost. Nešto me je mučilo, ali nisam znao šta. Zagrlio sam jedan od dva jastuka koja sam imao na krevetu i pokušao da zaspem, misleći kako ću se bolje osećati ujutru.
Neko vreme sam samo ležao, koncentrišući se na svoje disanje, svestan da niko osim mene više nije budan.To me je pomalo plašilo. ’’Šta ako neko uđe u kuću?’’, zapitao sam se. Iznenada i moj neosnovani strah se pojača. Znao sam da to nema smisla, ali ipak sam se plašio da će neko ući u kuću i pokušati sve da nas ubije. Pitao sam se šta mi je to odjednom.
Zaspao sam u jednom trenutku, ali samo na kratko. Imao sam noću moru. Nekoliko puta pposle toga sam osetio kako mi se san približava, ali nisam se usuđivao ponovo da zaspim. Šta ako se mora nastavi?
Dosegao sam umesto toga samo nekakav dremež, u kojem su mi misli nekontrolisano letele na sve strana, a što sam više pokušavao da ih kontrolišem i utišam, to su one divljije postajale. Odbijale su da me slušaju, dok mi na kraju u glavi nije nastao potpuni haos. Zamišljao sam kako sam veoma mali, veličine nokta, pa još manji, a da je sve ostalo ogromno i video sam ogromne žute krugove, iako su mi oči bile zatvorene. Imao sam osećaj da je još neko sa mnom u sobi, ali sam se plašio da ih otvorim i proverim.
Otvorio sam ih u jednom trenutku, naravno, i video da nikoga drugog nema u sobi, naravno.
Samo se meka svetlost sveće ostavljene da gori u toku noći u slučaju da neko ustane u sitne sate dopirala je kroz vrata i mešala se sa oštrom, hladnom svetlošću punog Meseca. Onaj deo sobe koji je sveća pokušavala da osvetli bacajući svoju svetlost čak iz hodnika; ja i krevet i sve sa te strane; bio je u dubokoj senci, dok je druga strana sobe, moj radni sto, polica sa knjigama i tako dalje bio jasno vidljiva na mesečini.
Pogled mi pade na sat i ja videh da je tek jedan ujutru. Nije prošlo ni pola sata od kako sam legao! Nebesa. Okrenuh se na drugu stranu i ponovo pokušah da zaspem.